U Sikolama pokraj Negotina negde oko 1795. godine rodila se Stana. U porodici doseljenih Hercegovaca bila je treća ćerka – posle Stojne i Stamene. Brat Mihajlo rođen je tek kasnije, pa su sve tri sestre po očevoj želji oblačile mušku odeću. Sićušna i krhka Stana dobila je nadimak „čučuk“ (tur. çoçuk – detence, dečak).
Uprkos dečačkoj odeći koja je pokrivala njene obline Stana je, kažu, bila prava zavodnica. Tamnih sjajnih očiju i crvenih usana činila je da i najhrabrijim hajducima pred njom klecaju kolena. Tako je osvojila i jednog od najpoznatijih – hajduk Veljka.
Čučuk Stana sa papričicama na usnama
Kažu bake da je Čučuk Stana koristila poseban ruž da bi naglašavala pune usne. Udrobila bi u avanu crvenu ljutu papričicu, pa bi dodala med i latice ruže. Ta mešavina bi odstojala neko vreme, pa bi Stana njom pred spavanje mazala usne. Ujutru bi se probudila crvenih divnih usana koje su osvojile srce slavnog junaka.
Imala je tek 15 godina kad je pojurila za onima koji su opljačkali kuću njenog oca Radovana Plještića. Pod izgovorom da ubiru porez za ustanak, odneli su sa sobom čak i devojačku spremu koja se godinama sakupljala za Stanu i njene sestre. Dojahala je do mehane u kojoj se gostio Hajduk Veljko sa vojvodom Dobrnjcem, pa hrabro i drsko pitala velikog junaka…
– Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?
Foto: Wikipedia – litografija Anastasa Jovanovića
Oduševljen hrabrošću devojke koja mu se predstavila kao Čučuk Stana, Veljko je naredio hajducima da joj vrate sve opljačkano. Uz to je istresao i gomilu dukata iz kese, rekavši da ju je darivao i da je ona sad njegova.
Nije ni to bilo tako jednostavno. Veljko imao četrdesetak godina… Uz to, bio je oženjen Marijom, sa kojom nije imao decu. Njoj je poklonio veliko imanje u Jagodini, a sveštenike je podmitio da bi oženio lepu Stanu.
Neobična premda, čini se, prava ljubav nije trajala dugo. Neki kažu jedva godinu dana, neki kažu četiri leta… Ipak, dvoje hajduka, muž i žena, borili su se ravnopravno i žestoko, bodreći i braneći jedno drugog do kraja.
Hajduk Veljkovo stradanje je „ubilo“ i Stanu
Usijani petak u julu odveo je Veljka od Stane. Kažu stari da ga je topovsko đule bukvalno prepolovilo. Čučuk Stana je u toj istoj borbi bila teško povređena. Četiri rane: dve na nozi, jedna na ramenu i jedna na potiljku – napravljena turskim jataganom… Ništa je nije sprečilo da nastavi da se bori. Jahala je vešto, puškom je baratala bolje i od nekih muškaraca…
Danima i noćima neutešno se borila u urušenom Negotinu. Danju se borila, noću upadala u turske redove… Sve dok je Veljkov brat Milutin nije naterao da se povuče i da zaleči svoje rane. One na telu, ali i onu veliku – na srcu.
Nije htela bilo koga za muža
Stanu su mnogi hteli da ožene, ali ona ih je redom odbijala. Logično, posle Veljka je govorila da će, ako se opet bude udavala, poći samo za junaka. Ispunila je tu želju i udala se za hajduk Veljkovog pobratima, Grka Georgakisa Nikolaua Olimpiosa. Kapetan Jorgać, kako su ga Srbi zvali, od žestoke ratnice napravio je mudru dvorsku damu. Zahvaljujući njemu Čučuk Stana je naučila nekoliko stranih jezika. Njena visprenost mu je dosta pomagala na diplomatskim balovima širom Evrope.
U drugom braku rodila je troje dece – Milana, Aleksandra i Jevrosimu. No, sa svega 26 godina, Stana je ponovo ostala udovica. Georgakis se, poput vojvode Sinđelića, digao u vazduh u barutani, ratujući protiv Turaka u Moldaviji.
Grob bez imena za hajdučku kraljicu
Čučuk Stana se više nije udavala. Ostala je u Atini sa decom, sanjajući o povratku u Srbiju. Nije ga, međutim, dočekala. Preminula je 1849. godine.
Sahranjena je negde u Atini… Ne zna se gde. O tome gde počiva žena koju su mnogi nazivali hajdučkom kraljicom može samo da se nagađa.
Mnogo nakon njene smrti, beogradske „Male stare novine“ objavile su sledeće reči:
„Zna se za grobove njenih sinova jer su obeleženi krstovima i pločama, a dok joj je kćerka živela, znalo se i za Stanin grob, jer je kćerka svake godine obnavljala grobove svoje braće i majke, ali, kako je kćerka umrla, zarastao je grob Čučuk-Stane, koji se nalazi pokraj grobova njenih sinova, pa na njemu nema ni obeležja, i prešao je u zaboravnost, jer Stana nema ovde nikoga od roda, a o njenu patrijotizmu i požrtvovanju malo se ovde vodilo računa dok je ona živela. Znam da će ovo interesovati srpski svet, i vredno je da se pribeleži.“
Nema komentara