Lazar Milošević rođen je u starosedelačkoj familiji u jednom lepom kolubarskom selu po imenu Mislođin. Zaposlen je na benzinskoj pumpi, ali se bavi i poljoprivrednom i edukativnim seoskim turizmom. Lazar prikuplja i piše zanimljive životne priče, ali i legende iz Šumadije i sela u kolubarskom slivu. Bavi se i reparacijom, konzervacijom i čuvanjem predmeta iz naše tradicije. Tako je vremenom nastala prelepa etnografska zbirka naših starih alata, pokućanstva, oruđa, ali i narodnih nošnji iz raznih krajeva Srbije. Ova zbirka nosi naziv „Lazarev konak“ i svojevrstan je muzej starina koji treba videti.
Lazar je za portal „Oseti Srbiju“ pričao o sebi, svom projektu, kao i o Srbiji i svom rodnom kraju.
- Kako ste došli na ideju da napravite muzej starina Lazarev konak?
Na ideju sam došao još kao mali, samo što je ona tada bila samo maštarija. Međutim, rasla je zajedno sa mnom i pretvorila se u pravi cilj i želju. Sve sam vise uocavao znacaj ocuvanja takvog nacina zivljenja i da sve to privlaci ljude koji su to negde davno zagubili. Tako je sve pocelo.
Imao sam ideju da sakupim predmete i šire od samog imanja svojih predaka te da ih spakujem u lepu zbirku koja će ostati sledećim naraštajima kao primer i pokazatelj davno minulih vremena, ali i ukaz na to kako su i sa koliko bogatom kulturom naši preci živeli. Ideja se sve više širila, razvijala i dobijala na značaju. Sam današnji izgled imanja i celokupne zbirke nastao je pre četiri godine i svake godine je sve lepše, veće i raznovrsnije. Danas je „Lazarev konak“ pravi mali etnološki kompleks.
- Šta sve možemo pronaći i videti na Vašem imanju?
Mogu se videti artefakti iz doba neolita, preko rimske, keltske i otomanske zaostavštine. Dakle, fragmenti tih civilizacija, grnčarija… ali i mnogi drugi predmeti koji su sačinjavali živote naših predaka. Od oruđa za preradu vune i kudelja, razboja i preslica, preko posuđa, nameštaja, ognjišta do kolevki i raznih alata mnogih izumrlih zanata… Takođe, može se videti poljoprivredni deo, deo za preradu mleka sa polovine 19. veka, kao i jedna kuhinja iz tridesetih godina. Tu su, naravno, i mnoga poljoprivredna oruđa i kosnice.
Potom možete videti etnografsku postavku kolubarske kuće iz 19. veka, u autentičnom vajatu starom 210 godina. Tu je i posebna zgrada u kojoj je smeštena zbirka narodnih nošnji iz raznih krajeva Balkana, nekoliko naroda i narodnosti.
Lazarev konak – od muzeja do plašćenja sena
Možete uživati uz pucketanje vatre koja gori u peći staroj više od 150 godina, dok širi toplotu po sobi koja je opremljena nameštajem iz dvadesetih godina prošlog veka, a sve to čini devojačku sobu tog vremena sa sandukom za miraz.
U okviru domaćinstva su i voćnjak, livada, kotar, bašta i plastenik, dvorište sa cvecem, letnjikovac i prijatan celokupni ambijent. Tu su i štale, obori, čardaci i, naravno, domaće životinje. Možete se oprobati u bilo kojoj sferi poljoprivrede koju nudimo – muža, sirenje, timarenje, šišanje ovaca, kupljenje šljiva, plašćenje sena, kosidba, pečenje rakije u kačari u bakarnom kazanu na način na koji su to činili naši preci.
Tu je i bara gde se kupaju svinje i patke. Tu su i kokoške, morke, koze, psi, mačke, ali i neke divlje životinje koje povremeno navraćaju. Imamo bunar ledne vode sa drvenim santračem, korito za kupanje, sapun domaće proizvodnje. A probaćete i razne poslastice i hranu spremanu na tradicionalan način u zemljanom posuđu, sačinjenu od organskih proizvoda sa našeg ili lokalnih imanja.
- Kako je Vaša okolina reagovala na ideju u osnivanju Konaka?
Okolina je reagovala najrazličitije moguće, što i nije toliko začuđujuće. Zahvaljujem i onima koji su me podržali i onima koji nisu. Obe strane su zaslužne za samo za još već i jaču zelju da u svemu istrajem. Samo želim da kažem da bez podrške majke i sestre ništa ovo ne bi ovako izgledalo.
- Šta mislite, zbog čega omladina danas sve manje obraća pažnju na istoriju i na tradiciju naše zemlje?
Omladina je, nažalost, tako vaspitana. Roditelja im nisu usadili da treba da poštuju život i delo svojih predaka i našu tradiciju, a to je fenomen koji se dao očekivati nakon Drugog svetskog rata kada je cilj bio odbaciti sve što nas podseća na strah, bedu i jad. Samim tim, odbacivalo se i sve vezano za našu stradalnu istoriju i tradiciju. Pobacani su svi predmeti i sve što podseća na period nemaštine. Tako se javlja fenomen istorijske amnezije i gledanja u napred bez prethodno stečenih znanja na iskustvu prošlosti.
Lazar Milošević:
„Treba da uredimo prvo svoju avliju“
Takva je budućnost osuđena na propast. Pre svega, odrasli treba da na pravi način, suptilan i pitom, prezentuju deci lepotu i raskoš tradicije, ali i njen značaj.
Ugledajmo se na velike civilizacije koje i te kako to dobro rade. Ali i setimo se predaka koji su odlično znali da prenesu pričom i primitivnim medijima i umećima osećaj za poštovanje tradicije. A danas nam to teško ide, uprkos mnogim mogućnostima učenja i informisanja.
- Šta je, prema Vašem mišljenju, potrebno da se uradi da bi se Srbija promovisala na najbolji mogući način?
Pre svega treba da uredimo svoja imanja, zapuštene kuće i gradove, zemlju… Treba da počistimo smeće, da obavimo domaćinske poslove unutar, najpre, svoje avlije, potom sela, opštine, grada, pokrajine… To će biti najlepša slika koju stranac može videti kada dođe kod nas. Da marljivo učimo, treniramo, napredujemo, uzdižemo se na svakom nivou i takvu priču šaljemo u svet.
Za početak biće dovoljno da vratimo osnovnu kulturu javljanja, nazivanja dobrog dana nekome, pozdravljanja, osmeha, tople reči postovanja… i sve ostalo će doći na svoje. Tek kasnije dolaze finese koje se sa lakocom obavljaju – kao što je medijsko promovisanje koje je jako bitno. Organizovati emisije i časopise, predavanja koja će se baviti samo promovisanjem znaminitosti Srbije. Osnovati ministarstvo koje će se brinuti samo o tome da se čuje lep i dobar glas o Srbiji u svetu. Naravno, to treba da bude potkovano činjenicama i vidljivim, opipljivim stvarima i o tome svi treba da vodimo brigu.
- Preporučite našim čitaocima tri znamenitosti u okolini Mislođina koje bi svako od nas trebalo da poseti (ako izuzmemo, naravno, Lazarev konak).
Znamenitosti u samom selu ali i okolini su mnoge i velike. Nažalost, većina zdanja i znamenitosti je u, malo je reći, očajnom stanju. Zapuštena su i zaboravljena i od strane meštana, ali i od strane države i nadležnih institucija. Mnogi objekti od velikog istorijskog značaja koji su pod zaštitom u veoma su lošem stanju i do njih se ili ne može doći ili su urušeni.
Međutim, možete videti manastir svetog Hristifora, koji je zadužbina kralja Dragutina, sa 14 moštiju stradalnih monaha. Manastir je sagrađen 1282, a Turci su ga spalili 1521. godine. Stara crkva se nalazi u kripti nove i možete je videti. Može se videti i Uzun Mirkov han. Mehana iz vremena Uzun Mirka Apostolovića, hajduka i uskoka, jednog od prvih srpskih poliglota tog vremena, koji je odrastao u selu Mislođin. Han je biser narodnog graditeljstva 18. veka i prikaz je tipične arhitekture ovog kraja. Nažalost, može se videti samo spolja, pod zaštitom je države i u jako lošem stanju.
Tu je i austrougarski most iz Kolubarske bitke. U susednom selu Draževac može se videti obnovljena stara zadružna kuća familije Ranković, iz prve polovine 19. veka.
Naravno, tu je i seosko jezero… ali i livade, pašnjaci, izvori, polja lekovitog bilja… Osetićete ruže vetrova i snagu magnetnih polja, baš u blizini devojačkog bunara i groblja Hrast gde je Karađorđe utaborio vojsku.
Zabranjeno preuzimanje, kopiranje ili bilo kakvo drugo korišćenje teksta bez dozvole sajta Oseti Srbiju. Pročitajte Uslove korišćenja.
Napomena: Sve fotografije u tekstu pripadaju privatnoj arhivi Lazara Miloševića.
Nema komentara