Loading...

VAŠAR NA METALJCI: Iz sećanja jedne bake, nama za nauk

Nisu vašari ni danas retkost, ali mnogi će reći da to više nije to. Nekako su izgubili draž, dobili neka nova značenja i drugačije posetioce. A zna se kako je to nekada bilo…

E, baš o tom „nekada“ piše Vladanka Lazić.

Njen tekst „Vašar na Metaljci“ prenosimo u potpunosti.

Što nas život više udaljava od izvora, to nas sećanja češće vraćaju njemu. Kao odsjaj na vodi bljesnu slike davne, uzbudljive, svečane, tužne, ali neizbrisive. Čvrsto urezane, otimaju se zaboravu i postaju nekako lepše ili ih sami ulepšavamo. Zašto? Realisti bi rekli zato što smo onda i sami bili mlađi i lepši. Psiholozi – zato što se nismo pronašli u nekim novim slikama koji bi zasenile one prethodne. Kao da nešto može da zaseni detinjstvo.

Na pitanje urednice Razotkrivanja na šta me asocira Varda, bez razmišljanja odgovaram – vašar na Metaljci. To su ’60-te godine prošlog veka, to je moje Godljevo i sve oko njega.

Kad si mali i živiš u selu sve oko tebe je veliko, a sve izvan dvorišne kapije neodoljivi izazov. Kad si mali, a nema ni radija ni televizije (struja se tek uvodi), onda su vašari i vašarske priče najlepše predstave. Nekad si u njima, još češće ih zamišljaš. Nije da sam baš mala, 10-12 godina, i nije da nemam vašarskog iskustva. Bila na Petrovdanskim u Sečoj Reci, o Ilindanu u Dubnici… Ali ta Metaljka, toliko se o tome pričalo… Kad si mali nemaš predstavu koliko daleko može biti Varda. Naročito ako tu razdaljinu treba da pređeš pešice, tamo i nazad, u jednom danu! Nemamo auto, ni traktor, samo opanke, piroćane. Ne mari, samo da idemo!

Avantura na nogama –

neumornim, a preumornim

Polazak Vardana na vašar

Foto: turizmoblog.blogspot.com / Privatna arhiva

I zato je ovaj vašar na Metaljci od prvog do poslednjeg preumornog koraka čista avantura. Jedino što mi je išlo naruku jeste činjenica da je Olgi, mojoj saputnici, Varda zavičaj i rodbina, a Metaljka vašar koji se ne propušta. Još samo saglasnost mog strogog oca, samo to! Pre ćeš Povlen pomeriti… Podignuta obrva i pitanje – upozorenje: „Ti ćeš to, too, da pređeš peške?“ Odluka visi negde gore, iznad moje glave, ne dižem pogled… „Za koji dan ćemo žeti“, ili kositi, svejedno, uvek je nešto iznad naših malih i velikih želja, „treba da ste ovde, da pripremamo.“ Olga je obećala da ćemo se vratiti do mraka. Dan je dug, letnji. To će se pokazati kao nepromišljeno obećanje.

Uveče smo spakovale stvari, ja moju svečanu haljinicu, ljubičastu sa belim cvetovima i plave Borovo patike. I dve crvene mašne za pletenice (da ih u putu ne izgubim). Olga nešto za užinu, usku testiju, šarenu, za vodu… i nešto za rodbinu, valjda. Ne znam da li sam mogla zaspati, tek kad je otvorila vrata oči su mi bile širom otvorene.

Vašar na Metaljci:

pešačenje do najlepše predstave

Krenule smo u osvit, letnji, svetlucav. Resko, rosno svitanje… Kroz naš veliki, razgranati grm ispod kuće nazirala se rumen nad Savićima i iskidana povesma izmaglice iznad Godljevače. U našem mladom, gustom voćnjaku isprhnula bi po koja tek probuđena ptica i oglasila se skoro uplašeno. Još nema onih ranih, jutarnjih zvukova na selu. Brzo smo prešle Radišino brdo, Jankoviće, ne osvrćući se sve do našeg groblja na bregu. To tajnovito mesto mi deca smo izbegavali i žurno zaobilazili. A morali smo proći pri odlasku u školu, u Paramun ili kad nas pošalju da sazovemo žeteoce. To se obično dešavalo u sumrak ili u rana jutra, pre sunca, kad su stariji već bili sigurni da toga dana neće biti kiše i da se sme započeti najvažniji godišnji posao – žetva.

Ovoga jutra sunčevi zraci su upravo osvetlili to mesto mojih strahova. Zabelasali su se spomenici i sve je na tren zaličilo na kulise jutarnjeg skupa predaka… Nekoliko decenija kasnije sve dublje ću spoznavati kako groblje može biti pravo mesto za tihovanje i razgovore sa sobom, i sa onima kojima smo ostali dužni makar za vreme da ih čujemo. A oni sada ćutke, bez protivljenja, slušaju naše zakasnele ispovesti, pravdanja bez utehe.

Požurile smo preko Đokića i spustile se u maglu iznad Renovice. Pazile smo da ne skliznemo u kakav nazubljeni žbun kupine ili šipurka. Tu u Renovici zaobišle smo ćutke jednu usamljenu kuću dobro skrivenu između drveća, čija se priča i tajna koju nosi, kao i sudbina njenih ukućana, prepričavala u pola glasa. Niz tu Renovicu najesen će zažuboriti paramunski đaci, mi Godljevci ćemo ih sačekivati ispod Vrletnog gaja i zajedno, nepatvorenom radoznalošću ispuniti dvorište naše nove škole u Sečoj Reci. Sa lipom na sredini i u srcu zauvek.

„Ma, mogu ja…“

Primile smo se strme uzbrdice, ka vrhu Pološnice. To je bilo baš naporno, ali sam ja na pitanje da li sam se umorila, odgovarala osmehom. „Ma ne, mogu ja“, hrabrila sam samu sebe. Pološnica je bila poslednje mesto za koje sam čula, ne sluteći koliko još uzbrdica i nizbrdica treba preći do te Metaljke. Posle „sedam gora“ Olga je uzviknula: „Eno, skoro smo stigle! Tamo iza one visoke šume, tamo je moja kuća!“ Dan je već odmakao kad smo stigle, odahnule u hladovini.

Kratko okrepljenje, presvlačenje u vašarske odežde i krenućemo sa ostalima. Istina, bilo je i brižnih poziva, da mi ipak ostanemo, da se odmorimo, ispričamo, i lagano, na vreme krenemo nazad. Ni za živu glavu! Zar posle svega da ne vidim taj vašar?

Svi su hitali na vašar

Čim smo izašli na glavni put za Vardu, sa svih strana su pristizale vesele grupe vašardžija. Sporednim putevima i prečicama izranjala su rumena, raspevana lica, lepe devojke i momci na odstojanju. A oko njih, u svojoj „vrsti“ lepe mlade žene, odskora neveste, svečano obučene, sa šarenim maramama oko savijenih pletenica. Pa majke, svekrve, tetke izdaleka, u pratnji tek stasalih devojčica. Nekako po strani, ivicom puta, svečano obučeni stariji ljudi, u opeglanim čovanicama, sa novim šajkačama, poneki u pravim žutim opancima šiljkanima i vezenim čarapama… Činilo se da svi koji imaju neke veze sa Vardom, iz Valjeva, od Jelove Gore i Jaklja, čak i sa druge strane Drine, svi su hitali na vašar na Metaljci, godišnju svetkovinu koja se ne propušta. Usput se pozdravljali, grlili, dovikivali, prepoznavali i odmeravali – koliko je ko napredovao od prošlog leta.

A ispred nas, kroz borovu šumu, nadolazeći huk, žamor koji se približava i pojačava, neki bruj… koji se ne vidi ali se oseća i treperi iznad naših glava. Hitamo mu u susret, sa sve većim uzbuđenjem da se što pre utopimo u to nešto što je na korak – dva… I pre nego što ćemo kročiti u tu vašarsku magiju, izdvajaju se devojke u obližnji šumarak, da promene obuću i začešljaju kose, poprave pletenice, oglednu se u malenim ogledalcima koja su skrivena u lepim vašarskim tašnicama… I da se majkama preda na čuvanje višak garderobe. Majke šapuću tajanstvene savete, a glave porodica saopštavaju do kada će se ostati na vašaru, gde je zborno mesto. „Gledajte da se ne pogubite, a ako se to desi, potražite nekog našeg. Ja neću nikoga čekati“, strogo saopštava jedan brka. „To ne važi za nas“, dobacuje vragolasta momčadija i zamiče u vašar.

Vašar na Metaljci, 1939. Jela Lučić, Grozdana Popović i Mica iz Dubnice;

Foto: turizmoblog.blogspot.com / Privatna arhiva

Vašar na Metaljci je silna energija

koja se diže ka nebesima

A onda je najednom pred nama puklo to vašarište. Otvorilo se kao naglo presečena lubenica, kao da je oluja razmakla grane. Našla sam se ispred ogromne najšarenije livade! Toliko ljudi, toliko mnogo ljudi, kao mravinjak, kao najveći sabor… Toliko veseli skup na prostranoj zaravni, na širokom platou i dalje dokle se može videti između ovih velikih saboraša. I sve je treperilo u nekoj izmaglici, u naboju koji se mogao rukom dodirnuti. Ta silna energija dizala se ka užarenom plavetnom svodu, sa velikim žutim maslačkom u zenitu… Vašar na Metaljci!

Sa više strana čuli su se bubnjevi i ječale trube, razvijala se kola – bogati venci nasmejanih lica. Kolovođe su krčile put, do njih izabrane lepotice, u jednom ritmu i dahu… A ispod visokih tonova trubača razlivali su se nežni akordi harmonika, mešale se sevdalinke i hiroviti trojanac…

Pomalo izdvojene, u mirnijim nišama vašarske vreve, kao da se natpevavaju, različite skupine pevača su prikazivale svoje „numere“. U svečanim narodnim nošnjama, živopisno ukrašenim, istinski su oplemenjivale ovaj vašarski šar.

Sa dodeljenom mi devojčicom, ovdašnjom, probijamo se kroz masu, čvrsto se držeći za ruke. Često se osvrćem tražeći onaj brežuljak sa brezama, naše zborno mesto, u strahu da se ne izgubimo… Ona me teši jer već sve zna, nije joj prvi put da je ovde.

Liciderska srca – za zajedničko ogledanje

Onda otkrivamo dečje carstvo, čar svakog vašara. Niska drvenih tezgi prepunih šarenih đakonija: svilene bombone, voćne bombone, lepljive karamele i najlepša liciderska ponuda – šarene šećerleme! Lulice, trubice, obojeni kolačići, slatke male tašnice ukrašene cvetićima i najprivlačnija liciderska srca, svih veličina. Sa ogledalcima u sredini! Zastaju grupe devojaka, razgledaju, biraju, šapuću, kikoću se… pa vašar je! A onda parovi, stidljivo se pogledajući; one biraju srca, oni kradu njihova, pa on uzima najlepše, a ona, osvrćući se, približava glavu njegovoj, da se zajedno ogledaju. Prihvatila je! On će potom povesti kolo, najveće, najduže, a ona će pored njega treperiti kao jasika… I obećati da se neće udati dok se on ne vrati iz vojske.

Malo je novca za šarenu vašarsku robu

Pa, i nisam baš bila dete. Privlačile su me te slike, i nisam više baš samo jurcala kroz masu. Volela sam da gledam kolo, i da slušam kako pevaju, i kako parovi šetaju… Još jedno mesto u toj vašarskoj gužvi sam uvek volela da gledam. Sa bakom, koja je na samom obodu vašarišta pronalazila pravu izložbu kućanskih stvarčica. Prebirala je po uredno složenim rukotvorinama, razgrtala vezene šustikle i male šarenice tkane sa ukusom. Upoređivala mustre sa onima koje već ima kod kuće. Kupovala drvene solanike i kašike, šarene ćase i testije… Uzimala pa ostavljala mlin za kafu sa drvenim postoljem, rada da svoj stari zameni, ali bi odustajala.

Baš tako smo se i moja drugarica i ja premišljale šta da kupimo na onim liciderskim štandovima. Jer, za nas se vašar završava. Još jednom premećemo sve te dragocenosti, čvrsto stežući u oznojenim dlanovima skromni sitniš, sav naš vašarski džeparac. Lulu za brata, mada će se on duriti – baš si glupa, ja sam veliki! A sebi, sebi najmanju šarenu tašnicu i obavezno srce, makar i bez ogledalca.

Sunce se dobro naglo Povlenu kad smo se sastali pod brezama. Olga i ja smo morale prve, nama je najdalje. Praćena onim omamljujućim hukom, sve okrećući se dok nas šuma nije sasvim razdvojila, tužno sam izašla iz čarolije.

Godljevska deca na vašaru o Ilindanu u Dubnici 1953/4.

Sleva na desno: Milan Janković, Vladanka (Marinković) Lazić, Milica – Milanova sestra, Milesa Obradović, Vladeta Marinković i devojčica zaboravljenog imena.

Foto: turizmoblog.blogspot.com / Privatna arhiva

Najteže je poći kući iz šarenila

Koračala sam odsutno, sada nekim drugim putem. „Moramo preko Makovišta. Ne bi bilo zgodno da nas mrak stigne tamo među brdima i u jarugama. Jutros smo mogle, dok je dan napredovao. Ali sada…“ objašnjava Olga. Malo je dalje, ali je sigurnije. I nije bilo teško dok su se ispred nas i iza nas čule grupe veselih vašardžija. Usput su se odvajali, svako svojim putem, mi dalje sa nekolicinom. Već su se palile lampe i zvezde, a tišinu razbijali glasovi pored kuća mimo kojih smo prolazile. Večernje namirivanje, još za dana. Ne, nema struje, a gas se mora štedeti. Bile smo još daleko od kuće, negde na Osijanju, iznad Paramuna, kad je sve utihnulo. Čuo se samo uznemireni lavež pasa.

Obradovala sam se kad je izgrejao mesec, odmah je bilo vidnije. Obično se misli da je lakše po mesečini. Međutim kad si mali i ideš po mesečini, čini ti se da se sve oko tebe kreće, i žbun i drvo. Pomeraju se senke, a ti ne smeš da se okreneš. Zaleprša okasnela ptica, zašušti neka životinjica u žbunju, tebi srce u petama. Kad si mali noć je strah, a u strahu su velike oči.

Da me ohrabri, Olga je pokazivala rukom na neko uzvišenje. „To su naše (Marinkovića) kuće, i ono svetlo mora da je fenjer kod zadruge.“ Ja sam ćutala i sa sobom raspravljala da li je trebalo da poslušam oca. Što smo više žurile, sve sam više posrtala i razbijala noge. Put je bio loš, makadam, džada, rupe, kamenje koje ne vidiš…

Najzad i ja prepoznajem naš sokak, zagrlila bih svako drvo. I škripi naša kapija, a u meni odzvanjaju bubnjevi. Mesečev zrak se odbija od prozora, i jedna žarulja isprekidano treperi u dvorištu. Kao svitac iznad pšeničnog klasja.

Razaznajem – očeva cigareta, i malo nasmejan glas: „Stvarno si izdržala?!“

„Jesam“, odgovaram. „I nisam plakala!“

Šest decenija kasnije

„Lenka, znaš li šta je vašar?“ pitam moju unuku zagledanu u jednu od retkih fotografija iz serije „Kad je baka bila mala“. (Zar je baka mogla biti mala?)

Lenka Milošević

Foto: turizmoblog.blogspot.com / Privatna arhiva

Lenka me gleda začuđeno, a onda samouverena kakvu je Bog dao, ni nalik meni u njenim godinama: „Znam, naravno da znam! To je kao Vrbica kod Hrama, kao Dan otvorenog srca…kao, kao…“

Da, da, to je „kao“. Zaokupljenu sećanjima na Metaljku prosto me pogodila misao da ja nikada nisam odvela moju unuku na vašar. Pravi vašar. Bile smo u mome zavičaju, prošle nekim stazama i đakovanjima mojim, ali vašar…

„A šta je najlepše na tvojim vašarima?“

„Pa sve, sve to šareno, šareno!“ odgovara. „Šareni baloni, veliki, ali nisu ovi obični. Baloni-mace, baloni-kuce, zeke. A ima i kao aligatori i dinosaurusi! E, tebi se ne bi svideli“ zaključuje.

„A na Vrbici?“ proveravam.

„Zvončići, venčići! I srca sa ogledalcima. Pa znaš koliko ih ima! I šarene bombone i igračke. Pokemoni, spajdermeni, lutke! Lutke, razne, plastične, obične, velike! I barbika!“

(Kako sam čeznula za bar jednom, najmanjom, pravom! Pravila sam ih sama od krpica…)

Da, svega ima, ceo vašar preseljen je u dečje sobe. Ali nema onih vašara ni onog zavičaja. Ni onih devojčica. I ne treba ih tražiti ni buditi. Ova što me gleda ima svoje vašare i svoje drugarice. I svoje čarolije na dlanu. U njenim očima žeravicama već se ogleda svet koji ja nisam umela ni da sanjam. Te oči su već videle i „Čarobnu frulu“ i „Krcka Oraščića“, gledale i upijale Filharmoniju na Tašu i Diznijeve spektakle na ledu u Sava centru i „Riverdens” i „Viva voks“…

Ona i njena drugarica imaju mobilne telefone, vajbere, klipove, lajkove… i podučavaju bake kako da otvore fejsbuk!? Oni drže svet u ruci, na klik, sa sve istorijom, astronomijom i najlepšom poezijom sveta… I koji vašar sada da joj pokažem? Onaj pod šatrama, sa polugolim pevačicama? Bahatim i raspojasanim „meraklijama“ što tri noći piju i lumpuju, džipuju i pomalo pripuzavaju!

Ići ćemo da gledamo i slušamo ansambl „Kolo“ i „Ribaševke“ i „Dukat“ kad opet (ako opet) dođemo u bakin zavičaj. I jednom kad se Čobanski dani vrate na Grad. I možda ću joj pevušiti „Devojka je zelen bor sadila“, ili pradedinu omiljenu: „Bosa Mara Bosnu pregazila“.

A ona će obući narodnu nošnju, šumadijsku, na školski „Dan nacija“ u njenoj novoj školi, u drugoj zemlji. Na svome jeziku će odrecitovati svoju himnu, a na vrlo dobrom engleskom pričati o Nikoli Tesli i Novaku Đokoviću. I poslaće mi fotografiju preko vajbera. Ja ću njoj jedan smajlić i srce. I pomilovaću onu devojčicu što se razbijenih kolena vraća sa vašara na Metaljci, jedne noći, davno…

Vladanka Lazić

Lenka Milošević

Foto: turizmoblog.blogspot.com / Privatna arhiva

Možda vam se svidi

Nema komentara

Link with us
Game bài đổi thưởng