Sredinom februara 1877. godine, u Mošorinu podno čuvenog Titelskog brega rođena je jedna od najumnijih Srpkinja svog doba. Tajanstvena i tajnovita Isidora Sekulić bila je je i prva žena član Srpske akademije nauka i umenosti. Njen život i danas oduševljava ljubitelje književnosti i one koji su zaljubljeni u Srbiju i Beograd onom silinom kojom ih je volela i Isidora.
Devojka iz Austrougarske mašta o Beogradu
Rođena blizu Titela, Isidora Sekulić odrasla je u Zemunu. Celo detinjstvo provela je gledajući ka Beogradu i maštajući o svetlima sa Kalemegdanske tvrđave.
Od malena okrenuta ka učenju i knjigama, Isidora nije bila miljenik vršnjaka. Evo kako je pisala o svom detinjstvu:
„Štrčala sam u svojoj sredini. U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam podsmešljive poruke, svoje karikature, i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bežala u poslednje redove, u najtamnije uglove. Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem.“
U Novom Sadu je završila Višu devojačku školu, u Somboru Srpsku preparandiju, a u Budimpešti Pedagogijum. Posle školovanja je radila kao nastavnica matematike.
Najpre u Pančevu, pa u Šapcu i potom u Beogradu o kom je toliko sanjala. Kaldrma, balovi i prepune kafane nisu je mnogo privlačili. Odabrala je da dane provodi prevodeći i pišući.
Isidora Sekulić je doktorirala u Nemačkoj 1922. godine, a u istoriji ostaje upamćena i kao prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.
Često napadana i osporavana
Često je bolovala, zbog tuberkuloze, a od iste bolesti umro je i njen suprug – lekar poljskog porekla Emil Stremnicki. Sa njim je bila u braku nekoliko godina. Nije se više udavala i nije imala dece.
Isidora je mnogo putovala. Obišla je Norvešku (o čemu piše u čuvenim „Pismima iz Norveške“), Švedsku, Nemačku, Veliku Britaniju, Francusku, Italiju, Maroko… Govorila je i prevodila sa nemačkog, engleskog, francuskog, ruskog, ali i sa norveškog i švedskog.
Bila je članica mnogih ženskih organizacija i njihova predstavnica na raznim skupovima, a na kongresu Međunarodnog saveta žena u Kristijaniji (1920) izabrana je za sekretarku glavnog odbora. Bila je jedna od osnivača Udruženja nastavnica srednjih stručnih škola, piše „Danas„. Posle Drugog svetskog rata bila je članica glavnog odbora AFŽ-a.
Pomno je pratila strane književne i druge časopise i družila se sa najviđenijim intelektualcima tog doba. Dopisivala se sa Milanom Kašaninom, Mladenom Leskovcem, Milanom Rakićem, Disom, ali je pred smrt spalila gotovo svu prepisku i rukopise.
Zbog kosmopoliotizma je često bila napadana i osporavana. Njena knjiga „Pisma iz Norveške“ naišla je na ćutanje srpske književne javnosti. Skerlić ju je kritikovao govoreći da ima „maglu u glavi i led u srcu„.
Ipak, 30 godina kasnije Rastko Petrović napisao je da je Isidora Sekulić „apsolutno najbolji spisatelj koga imamo“.
U penziju je otišla 1931. godine. Osam godina kasnije postala je dopisni član Srpske kraljevske akademije. Za redovnog člana izabrana je 1950. postavši prva žena akademik u Srbiji.
Preminula je 5. aprila 1958. godine i sahranjena je na Topčiderskom groblju. Naslednika nije imala, pa je imovina pripala opštini Savski venac, piše magazin Wannabe. Knjige, pisaći sto i još neke stvari iz njenog domaćinstva smeštene su u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“.
Među njima je i stari zidni sat koji i dalje otkucava tačno vreme.
Isidora Sekulić – o sebi
Kao i mnogi učeni i umni ljudi, Isidora je bila veoma skromna. Nije volela da se oko nje diže „larma“. Šta više, branila je da se o njoj piše. Ovako je govorila o tome:
„Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.“
Foto: Wikipedia/Soundwaweserb
Nema komentara