Ljubitelji sporta i sportskih vesti u Srbiji zasigurno znaju ko je Darko Nikolić. Njegovo ime poznaju i ljubitelji istorije, oni koji su se oduševili knjigom o Gvozdenom puku – prvim romanom koji je iko ikada napisao o ovom puku. I oni koji su posvećeni humanitarnom radu znaju ko je ovaj pisac i novinar koji se trudi da nas svakim svojim tekstom trgne. Da nas podseti na to ko smo, šta smo i šta treba da uradimo da bismo se osećali bolje.
Darko Nikolić je neko ko svim svojim srcem oseća Srbiju, onakvu kakva ona zaista i jeste. Srbija se ponosno ogleda u njegovom radu i zato smo ga i zamolili da popriča sa nama o našoj zemlji.
Za portal „Oseti Srbiju“ pričao je o svom radu, ali i o tome kakav smo narod i na šta treba da obratimo pažnju.
• Važite za izvrsnog sportskog novinara koji nas je odvikao od šturih izveštaja sa utakmica i pokazao nam da sve ima svoju dušu i da samo treba da „zaronimo“ malo dublje da bismo shvatili i spoznali istinu – i o sebi i o drugima. Kako na Vaš rad gledaju Vaše kolege, a kakvi su komentari sportista o kojima pišete?
Ako mi dozvolite, malo bih da to pitanje smestimo u jedan neobičan okvir. Branislav Nušić je u drami „Svet“ jako lepo opisao koliko opasnosti se krije u onome „Šta li će svet da kaže!?“. I koliko društvenih deformiteta tako može da nastane.
Naravno da je važno da se ne krše dobre običajne norme, ali ne bih ni da živim u pomenutom Nušićevom komadu i tako sebe sputavam, plašeći se šta li će neko reći o nečemu za šta, na primer, celim bićem verujem da je ispravno – jer sam tako vaspitan, jer tako osećam. Čovek treba da živi i radi čiste savesti, a onda će se i svet oko njega bolje osećati.
Eto, ja sam, hvala Bogu, okružen divnim kolegama, čiji vredan rad meni i omogućava da pišem malo drugačije. Vidim da to prija i čitaocima, uključujući i neke naše sportiste. Kolege su izabrale moj tekst za najbolji u prethodnoj godini koji je objavljen u našoj kompaniji, na čemu sam im od srca zahvalan, a sportisti su u više navrata rado delili sa svojim pratiocima na društvenim mrežama ono što pišem.
Pa opet, imajući u vidu da moj život nije samo sportsko novinarstvo, dozvoliću sebi da na tren šmugnem iz Nušićevog „Sveta“. Prosto, imam pored praćenja sporta i neke druge životne aktivnosti, kojima bih voleo da se posvetim adekvatno, jer mi se čini da bi u njima ljudi uživali. Polako, ali sigurno, a da ni sam ne znam kako u ova „brza vremena“, i to uspevam.
Darko Nikolić – od talentovanog matematičara do novinara i pisca
• Uz sportsko novinarstvo, posvetili ste se istraživanju srpske istorije – posebno Prvog svetskog rata. Kako uspevate da „pomirite“ te dve naoko nimalo bliske strasti?
Strast je jedna čudna reč. Nastala je iz staroslovenskog termina kojim se označavalo pogrešno ponašanje, „ono koje postaje loša navika i tako čoveka odvaja od Boga“. Istovremeno, naši preci su istu reč koristili i za stradanje, valjda jer se podrazumevalo da ne sledi ništa dobro onome koji krene stranputicama umesto ka Dobru.
I u zapadnoj civilizaciji je bilo slično – latinska patio, starofrancuska passio, pa sve do moderne engleske passion, bile su reči, odnosno jedna te ista koja se razvijala, menjala, a kojom se označavalo i stradanje Hristovo, ali i zanesenost.
Ne znam baš koliko je moderan sport ispravna staza a koliko stranputica, ali znam da je naša istorija nešto čime se u školama baš nisu potrudili da nas učine zanesenim. Na neke neobične načine otkrio sam detalje baš iz naše istorije koje, mislim bar, mogu da nam živote učine lepšim. Svakako sa manje loših navika i, svakako, sa više smisla. Imajući u vidu ta moja mala otkrića u starim dokumentima, rešio sam da ono malo talenta za pisanje iskoristim da ta otkrića ponudim i drugima.
Darko Nikolić:
„Gvozdeni puk“ je mala cigla u ogromnom bedemu
• Zašto Vas je privukao baš taj istorijski period – i zašto ste pisali baš o Gvozdenom puku?
Pre nego što sam počeo da se nešto intenzivnije družim sa pisanim rečima, bio sam među najtalentovanijim matematičarima Srbije. Zvuči sad i meni samom čudno, ali stvarno je tako bilo. I, kada sam već bio ostavio brojke u prošlosti, a posvetio se pisanju, čujem u jednoj emisiji, dok sam spremao ručak za neke goste, nešto vrlo nelogično. I to matematički nelogično. Rekoše da je Gvozdni puk u tom Prvom svetskom ratu „bio jedan od stotinak pukova“, a nedugo zatim „da je dobio petinu najvećih odlikovanja, Karađorđevih zvezda“. To baš nema logike, pomislim, jer ako su bili jedna stotina vojske, otprilike bi trebalo da dobiju jednu stotinu tih odlikovanja. A oni dobili 20 puta više nego što matematička logika nalaže. Ostavim onu klopu koju sam pravio, imao sam sasvim dovoljno vremena da trknem do Univerzitetske biblioteke i zatražim tamo knjigu o Gvozdenom puku. Nisu imali. Odem do Narodne sutradan, nemaju ni oni. Prosto, nisu pisane, pa nisu ni imali. Sad ih ima u obe. Napisao sam i dao.
• Pisci se trude da od svojih knjiga zarađuju, a Vi ste prvo izdanje „Gvozdenog puka“ – poklanjali. Otkud takva odluka i da li ste ikada zažalili zbog toga?
I drugo izdanje, koje je upravo ugledalo svetlost dana, se ne prodaje već se isključivo deli. O tome kako i gde, više ima na sajtu same knjige, www.gvozdenipuk.rs. Tako je bilo, tako će uvek i biti jer…
Mi smo malo zaboravili kako su naši divni preci živeli. Nisu mislili samo na sebe, niti samo na sadašnjnost, već i na opšte dobro, i na budućnost. Njihove zadužbine, a ta reč je prvobitno glasila „zadušbina„, od „za dušu“ – jer su nešto činili da bi ih se potomci u molitvama sećali, te njihove zadužbine bile su, svakako, i u vidu zgrada, ali i ne samo materijalne prirode. Neko je davao zgrade potomstvu, da, neko je davao život…
Ova knjiga je jedna moja mala cigla u tom ogromnom bedemu koji nas, ovdašnje, čuva od prolaznosti. Zato se „Gvozdeni puk“ nikada neće prodavati, već isključivo deliti. Besplatno.
Darko Nikolić:
Svako od nas je Novak Đoković
• Radite na novoj knjizi. Možete li našim čitaocima otkriti šta nas čeka i čemu možemo da se nadamo?
Da bi „Gvozdeni puk“ mogao da se štampa i poklanja, potrebna su finansijska sredstva. Dosad sam, a i ubuduće ću, odvajati sopstvena sredstva i prikupljati dobrovoljne priloge divnog sveta, bez čije podrške ne bi bilo ni prvog, ni drugog izdanja „Gvozdenog puka“. Ali, ti procesi su, prosto, ponekad dugotrajni pa sam rešio da podatke koje sam pronašao tokom višegodišnjih istraživanja, a ne tiču se direktno naše najodlikovanije jedinice iz Velikog rata, smestim u drugu knjigu, koja će se po simboličnoj ceni prodavati. Biće o herojskoj odbrani Beograda 1915.
I, ako već treba da otkrijem čemu možete da se nadate, da probam to ovako. Svi znaju onaj čuveni govor majora Gavrilovića iz te odbrane prestonice, ono „vaš puk je izbrisan iz brojnog stanja“.
Potresno je to, moćno, zar ne? A, verujte, pronašao sam toliko nestvarnih detalja iz tih nekoliko dana odbrane Beograda da bi, sportskim žargonom rečeno, čuveni govor majora teško ušao u Top 10 listu kakvih je sve tu ljudi, reči i dela bilo.
Eto, zato nova knjiga. Da ne zaboravimo ko smo.
• Kad biste sreli stranca koji ama baš ništa ne zna o Srbiji, kako biste mu u nekoliko rečenica predstavili našu zemlju?
Vrlo zanimljiv zadatak, priznajem. Da baš ništa ne zna o Srbiji? Dobro, verovatno bi stranac znao bar… Ko je Novak Đoković. Možda bih mu/joj rekao da je ovde svako od nas Novak Đoković, apsolutno nestvaran, u življenju tamo i tako gde bi mnogi drugi pogubili sve konce, da je ovde svako čudesni šampion u snalaženju, u pronalaženju vedrine života gde je „nema“, da je ovde svako neprikosnoveno uveren da može i mora biti bolje, ma koliko da smo puta bivali otpisani i satirani. To što smo živi i što smo baš ovakvi, najbolji je dokaz da vera da je nemoguće moguće – nije uzaludna.
Darko Nikolić:
„Imamo mi štošta od naših starih da naučimo“
• Šta, prema Vašem mišljenju, svako od nas treba da uradi da bi Srbija bila srećnija i bolja zemlja?
Ne bih imao, niti bih se usudio da na tu temu bilo šta da dodam rečima blaženopočivšeg Patrijarha Pavla: „Da bi nam bilo bolje – moramo mi da budemo bolji“.
• Preporučite našim čitaocima tri destinacije u Srbiji koje svako od nas treba da obiđe da bismo naučili da više poštujemo istoriju naše zemlje.
Familija. Nju ne treba zaboravljati, od nje i treba i poći u obilazak onoga što smo bili, da bismo znali kud smo se uputili. Uostalom, ako rod svoj zaboravimo, kao iščupani cvetak smo, odneće nas vetar, a uvenuće bez korena je neminovno. Zatim… Hram kome pripadamo. Jer, nije tek tako baš on – baš naš. A treću destinaciju neka odabere neka naša baka. Imamo mi štošta od naših starih da naučimo. Pod uslovom da prvo počnemo da im ustajemo u prevozu.
Nema komentara