Zvali su ga Švrća zbog građe, ali u tom sitnom telu kucalo je srce diva koji je video vek ispred svih. Dok su drugi tražili titule i moć, on je tražio samo jedno – da svojoj zemlji podari ime, modernu trobojku i Ustav od kog su strepele carevine. Ovaj vizionar, otac srpskog novinarstva i arhitekta naše slobode, ostavio nam je u amanet najponosniji opis koji čovek može poneti, a koji i danas stoji na njegovom grobu: „Dimitrije Davidović, sav Srbin.“
Rođen je u srcu Zemuna koji tada nije bio u Srbiji. Baš ispred njegove kuće mnogi u ovom trenutku čekaju autobus, ne znajući da je iza njihovih leđa nekada živeo jedan od najvažnijih ljudi naše zemlje.
Sin sveštenika Gavrila Georgijevića i majke Marije kasnije je uzeo prezime Davidović, po dedi Davidu – nastavniku Latinske škole u Sremskim Karlovcima.
Usled preležanih „velikih krasti“ (boginja), Dimitrije je bio bled, rošav, slabovid. Uprkos tome, bio je bistrouman i sklon humoru i satiri. Zato je i izbačen iz škole u Sremskim Karlovcima kada je, napisavši pogrdno pismo u stihovima, došao u sukob sa mitropolitom Stefanom Stratimirovićem.
Od medicine do novinarstva i „Zabavnika“
Filozofiju je učio u Kežmarku, u Slovačkoj, kao i u Pešti. Potom je upisao medicinu, a kad je i od nje odustao – posvetio se novinarstvu. Zajedno sa imenjakom, Dimitrijem Mitom Frušićem, 1813. godine podnosi Vrhovnoj policijskoj upravi u Beču zahtev za izdavanje novina, koji kancelar Meternih odbija. Na nagovor Jerneja Kopitara dvojica brucoša obraćaju se samom caru Francu, čiju saglasnost dobijaju. Tako 23. avgusta 1813. godine iz štampe izlazi prvi broj pod nazivom Novine serbske iz carstvujuščeg grada Vijene.
Nakon sloma Prvog srpskog ustanka u Austrijsko carstvo pristižu brojne srpske izbeglice, a među njima i Vuk Karadžić i Prota Mateja Nenadović, zvanični predstavnik srpskih ustanika. Davidović i Frušić su mu bili na usluzi, te je tako Nenadović od cara Franca tražio zaštitu i pomoć za izbegle sunarodnike.
Vremenom Davidović uvodi novi književni list u vidu almanaha koji naziva Zabavnik. Nakon Frušićevog diplomiranja na medicini, Dimitrije počinje sam da uređuje novine. Kako ga zanima i izdavanje knjiga, a i u želji da popravi materijalno stanje, Davidović počinje da uči štamparski zanat. Za majstora je položio 1819. godine, ali je dobio pravo da štampa samo na „vostočnim“ jezicima. Bitno je napomenuti da je Dimitrije Davidović bio poliglota, govorio je staroslovenski, ruski, latinski, nemački i francuski. Kao takav, podržao je reformatora srpskog jezika i pisma Vuka Karadžića i zbog toga dobio brojne protivnike. Sve to je bilo dovoljno da se Davidović preseli u Srbiju.
Dimitrije Davidović – u milosti i nemilosti
Kao i većina vladara, knez Miloš Obrenović često je dobijao i gubio poverenje u svoje saradnike. Tako je i Davidović čas bio u milosti, čas u nemilosti. Ipak, kad su se sve kockice posložile, Dimitrije Davidović postao je prvi knežev sekretar. Pisao je pisma za kneza i druge starešine, otpravljao poštu, organizovao brojna javna dešavanja. Zahvaljujući informisanosti i bistrom umu, ubrzo je postao miljenik Miloša Obrenovića koji ga je zvao Švrća i Kumašin.
Davidoviću pripada zasluga za uspešne pregovore sa Turcima i dobijanje sultanovog hatišerifa o kneževskom nasleđu. Nakon svečanog čitanja hatišerifa i kneževog govora, Dimitrije je skinuo tursku čalmu sa glave i nikada je više nije nosio.
Dobio je i nove zadatke. Bio je angažovan na pitanju iseljavanja Turaka iz Kneževine Srbije, radio je i na zakonu o velikim serdarstvima, novoj najvećoj upravnoj jedinici u okviru Kneževine Srbije, nabavljanju uniformi za srpsku vojsku, birao je vojnike za kneževu gardu, izradio plan za uređenje pošte i slično. Jedan od najvažnijih Davidovićevih zadataka bila je briga o knezu i njegovom ugledu – osmislio je dinastijski grb izrađen u Beču, birao titule, starao se o etikeciji…
U jesen 1834. Davidoviću je pridodata dužnost popečitelja (ministra) prosvete. Promenama u vladi prilikom donošenja Sretenjskog ustava (1835) Davidović je postao ministar unutrašnjih poslova i prosvete. Ove dužnosti Davidović je obavljao kratko jer je najveći deo dužnosti izgubio u previranjima nastalim nakon donošenja Sretenjskog ustava.
Sretenjski ustav
Ključni trenutak bio je januar 1835. godine, posle Miletine bune, kada je narod bio na ivici ustanka protiv Miloševe samovolje. Davidović je tada prišao preplašenom knezu i rekao: „Gospodaru, daj im ustav i smiriće se.“ Miloš je u panici pristao, a Davidović je seo i za samo nekoliko nedelja ispisao najlepše stranice naše pravne istorije.
Na Velikoj skupštini u Kragujevcu, 15. februara 1835. godine donet je – izdat i zakletvom potvrđen – Sretenjski ustav. Prvi ustav moderne srpske države. Bio je treći u srpskoj istoriji, ali prvi moderni ustav Srbije. U to doba bio je prvi na Balkanu, ali i među prvima u Evropi i svetu.
Ovim ustavom, čiji je „životni vek“ bio 43 dana, Srbija je proglašena za nezavisnu kneževinu. Njime su udareni temelji njene državnosti, na kojima i danas počiva. Sadržao je mnoge slobodarske ideje koje ipak nisu bile po volji knezu Milošu Obrenoviću. Kako su protiv Sretenjskog ustava bile i Turska i Austrija, a nije uživao ni podršku Rusije, Miloš ga je bez oklevanja ukinuo već marta iste godine.
Srbija i njeni simboli
Ipak, bitno je napomenuti da je ovim Ustavom Dimitrije Davidović stvorio identitet Srbije – dao joj je ime i zastavu. Srbija je ranije tretirana i pominjana kao „pašaluk“ i „provincija“, a on je i kroz Hatišerif i kroz Ustav insistirao na terminu Knjažestvo Srbija. U prvom članu Sretenjskog ustava on jasno piše: „Srbija je nerazdjelno, i u pravleniju svom nezavisimo knjažestvo…“. Tim činom on je ime naroda formalno i pravno vezao za instituciju države.
Izgled današnje srpske trobojke direktan je plod Davidovićeve vizije i njegovog poznavanja tadašnjih evropskih prilika. Zanimljivo je da je prvobitna „njegova“ zastava bila crveno-belo-plava (horizontalno položene boje), slična današnjoj holandskoj, ali sa grbom u sredini. Želeo je da srpska zastava podseća na francusku trobojku, koja je tada bila simbol revolucije, slobode i naroda koji je srušio tiraniju. To je bio neverovatno hrabar potez za to vreme.
Uz zastavu je definisao i grb: krst sa četiri ocila uokviren hrastovim i maslinovim grančicama. Hrast je simbol srpske snage i postojanosti, a maslina mira i napretka. Velike sile (naročito Rusija i Turska) bile su besne zbog te zastave. Ruski izaslanik ju je pogrdno nazvao „francuskom krpom“, jer je previše mirisala na slobodu i revoluciju. Na kraju je redosled boja promenjen u današnji (crveno-plavo-bela) kako bi se umirila Rusija, ali je osnovna ideja trobojke ostala – Davidovićeva.
Mali čovek protiv velikog Knjaza
Nije bilo lako ni ubediti samog kneza Miloša da prihvati nove simbole Srbije. Miloš je bio nepismen, praktičan i krajnje autokratski nastrojen vladar koji je verovao samo u opipljivu moć, dok je Davidović bio idealista, učen i suptilan. Ipak, Dimitrije je uspeo da Obrenoviću objasni zašto je takav potez dobar i po njega i po Srbiju.
Objasnio mu je da će Srbija, ako dobije sopstvenu zastavu i zakone, u očima Evrope postati prava država, a ne samo turski posed. Milošu se dopala ideja da bude „evropski knez“, a ne samo turski vazal. Davidović je znao da Miloš voli da bude prvi i najveći. Predstavio mu je Sretenjski ustav kao dokument koji će ga proslaviti širom sveta – kao srpskog Napoleona. Mudro je naglasio da će knez ostati zapisan u istoriji kao onaj koji je narodu „darovao“ slobodu (iako je suština ustava bila da tu istu kneževu vlast ograniči).
Ponovna nemilost
Međunarodni pritisak, ukidanje Sretenjskog ustava i članci u novinama koje je Davidović uređivao, doveli su do toga da dobije oštar ukor od knjaza i da bude smenjen sa svih državnih funkcija. To je toliko teško podneo da se razboleo. Obrenović mu je zamerio zbog članka u kojem je kritikovana diplomatska aktivnost Engleske i Francuske u Carigradu, a na štetu Rusije.
Bitno je i to da knez Miloš nije bio lično ogorčen na svog Kumašina. Čak ga je više puta pozivao da ga poseti i da je planirao da mu poveri vaspitavanje svoje dece.
Davidović se povukao u Smederevo, grad svojih predaka, gde je bolovao. Posle dve godine od zvaničnog penzionisanja, umro je 1838. godine. Počiva u crkvi Uspenja Bogorodice „više oltara“. Na beloj studeničkoj mermernoj nadgrobnoj ploči, dao je da se ukleše natpis: Dimitrije Davidović sav Srbin.
Testament jednog vizionara
Dimitrije Davidović nije bio samo pisac zakona i novinar; on je bio arhitekta srpskog samopouzdanja. U svetu u kojem su veliki odlučivali o malima, usudio se da nacrta Srbiju onakvom kakva bi trebalo da bude – slobodna, prosvetljena i svoja. Iako je njegov Sretenjski ustav trajao kratko, vrednosti koje je u njega utkao postale su naša trajna tapija na državu.
Danas, kada vidite srpsku trobojku kako se vijori ili kada s ponosom izgovorite ime svoje zemlje, setite se Švrće. Setite se čoveka koji je u vremenima mraka crtao svetlu budućnost. Sledeći put kada vas put nanese u Smederevo, svratite do njegovog večnog počivališta. Tamo, pod belim mermerom, spava čovek koji nam je omogućio da danas budemo to što jesmo. Spava vizionar koji je, uprkos slabom vidu, video dalje od svih i ostao, baš kao što piše na njegovom grobu – sav Srbin.
Nema komentara