Autor: Danilo Čabrić
Radni dan, a meni se ne radi. Protekli dani bili su ispunjeni preteranim emocijama, iscrpljen sam. Svaki čas gledam na sat i računam koliko imam do kraja radnog dana. Tek je deset, a meni je već previše. Razmišljam kako da prevarim neraspoloženje, ali ne ide mi. I kreativnost je na „rezervi“.
Zvoni telefon.
– Halo druže, šta radiš? – Goran, drugar iz Tavankuta.
– Mrcvarim se. Razmišljam kako da pobegnem sa posla – odgovaram spremno.
– Hoćeš sa mnom? Idem do sela, trebaš mi.
– Naravno! Šta god da ti treba!
– Budi dole za 10 minuta.
Skačem sa stolice, pakujem se, oblačim jaknu i izlazim iz kancelarije. Spuštajući se liftom razmišljam kako ovaj dan ipak ima šansu da ne bude sumoran. I sve ću uraditi da ga popravim.
Goran stiže u dogovoreno vreme. Pouzdan je otkad ga znam, a drugar kakvog nema. Sličnih smo gabarita pa u njegovom Jugu baš i nije posebno udobno, ali on je pozitivan – a meni sada baš to treba.
Uz srdačno pozdravljanje i pitanja kako si i šta ima novo, započinjemo put. Kažem kako sam srećan što me je izvukao iz kancelarije i pitam ga šta je to tako hitno. Kaže da treba da mu pomognem da nešto izabere. Pitam šta, ali odgovara da ću znati kada stignemo. Priznajem – to simpatično zvuči.
Prkosno žuto more, kao kontrast plavetnilu neba
Vozimo se Bajskim putem, pa prelazimo prugu i onda preko Ljutova prilazimo Tavankutu. Usput se smejemo, pričamo viceve koje obojica volimo da pričamo. Da budem iskren – on ih priča mnogo bolje od mene, ali se ja glasnije smejem. Kvit smo i to nam odgovara. Dan je prohladan, ali sunčan.
Stižemo pred Tavankut. U daljini se naziru tornjevi crkve. Put je valovit i krivudav, pa čoveka uljuljka i opusti. Na njivama suncokreti ponosno stoje, a njihova žuta boja ispunjava pejzaž. Deluje bajkovito. Vozimo se kroz žuto more, a iznad nas je plavetnilo neba.
Ležeći policajac je na samom ulazu u selo i čini granicu između urbanog i pospanog seoskog života. Osećaj je sjajan. Kao da mi je kamen pao sa srca. Ne umem da objasnim zašto, ali jednostavno je tako. U Tavankutu drugačije dišem. Čini mi se da ni lekove za pritisak ne bih pio da tu živim.
Često sam razmišljao zašto je to tako. Racionalno razmišljanje bi razloge tražilo u precima. Međutim, niko od mojih predaka nije iz Tavankuta, pa mi racio ne daje odgovor. Zaključujem da je ono „iracionalno“, „unutrašnje“, „neobjašnjivo“ krivo za poseban odnos između mene i mog omiljenog sela.
Na kraju, možda to bunjevačko u meni čini da se tak osećam. Ali u okolini ima još bunjevačkih sela, a sa Đurđinom, Starim Žednikom ili Bikovom nemam tu neobjašnjivu vezu. Samo je jedna ljubav prava, a ja sam zaljubljen u Tavankut i nikada ga neću prevariti. Obećavam!
Posle „ženskog piva“ – Tavankut i „pisak“
Zaustavljamo se, pa ulazimo na terasu kafića i javljamo se ekipi. Goran će Kolu sa dugačkim „ooo“, a ja pivo sa limunom. Konobar viče devojci za šankom da donese „žensko pivo“ i to dovoljno glasno da svi u lokalu obrate pažnju na uljeza. To radi namerno, naravno, ali prihvatam šalu. Sâm sam za to kriv, ali ne brigam mnogo. Stigao sam u duševnu banju i ništa mi taj osećaj neće pokvariti.
Popismo piće, pa nastavljamo put. Vozimo se peskovitim ravnim putem. Tavankut leži na žutom pesku. Tavankućani bi rekli pisku (bunjevački pesak). Leti je vreo i užaren, ali zato s jeseni i zimi dobro upija vlagu pa selo ne kuburi s blatom. Kada vam se slučajno i zalepi na auto, garderobu ili cipele, lagani pokret četkom ga veoma uspešno i uklanja. Na autu se ne zadržava dugo i vetar ga odnosi.
Pesak ili u Tavankutu pisak vrlo je pokretljiv materijal. Subotica pa i Tavankut su delovi velike peščare. U stara vremena, dok nije bilo organizovanih zasada, vetar je pomerao pesak formirajući dine koje je lagano pokretao. Uzvisine na ovom tlu Bunjevci zovu „grede“ pa se često uzimaju i kao orijentiri kada nekom putniku treba objasniti gde ko stanuje. Znalo se reći, „oni stoje posli trećeg salaša iza druge grede„.
Setih se i egipatskog peska i dina. Ima samo donekle neke sličnosti, ali to su dve potpuno različite civilizacije, s tim što mi je ova tavankutska mnogo draža.
Tavankutsko pozdravljanje
Još smo u selu i kuće su sa obe strane puta. Vozimo se polako, prozori na autu su otvoreni. Javljamo se svima i oni nam otpozdravljaju. Ja, naravno, ne poznajem gotovo nikog, ali se ljudi svakako javljaju. Goran kaže da je to baš pravo „tavankutski“. I staro i mlado se javlja, mašu nam. Uopšte se ne vodi računa o tome ko će prvi da se javi. Nije baš po bontonu, ali je predivno „ljudski“. Računam da je to bitnije.
Stajemo pored jedne avlije. Goran pita stariju ženu da li je „ono nešto“ spremno? Žena kaže da jeste, mahnemo joj i nastavljamo dalje. Pitam ga za „to nešto“, on odgovara da se opustim i da uživam.
– Derane, samo lagano. Znaćeš kad bude tribalo da znaš!
Izlazimo iz sela istim tim peščanim putem. Put je sada mnogo uži i nije toliko uređen. Jugo brekće i bori se sa rupama koje prave traktori koji ovim putem vuku ogrevno drvo iz obližnje šume.
Izlazimo na vrh „grede“ a ispred nas se pruža pogled na vojvođanski beskraj. Šarenilo boja. Neopisiva paleta. Za pisca u pokušaju pravi izazov, a reči nestaju kada ih treba napisati. Mnogo lakše bi bilo da može da se iskaže. Onda bi se čuli i uzdasi koji prate osećanja pri pogledu na tu lepotu.
„Apoteka“ u garaži
Spuštamo se prema „dolji“ (bunjevački, deo niži od grede) i stižemo do lokacije iznenađenja. Izlazimo iz auta, prilazimo zaključanoj garaži. Goran vadi ključ, otvara vrata i pali svetlo.
– Izaberi sve što želiš i nosi! Ja nisam umeo sam, pa mi je zato trebala tvoja pomoć – kaže Goran.
Pred nama prelep prizor. Nekoliko vrsta paprike, paradajz, krastavac, šargarepa, jabuke, kruške, šljive, cvekla, bundeve, grožđe, dunje. Sve uredno složeno po gajbicama. Apoteka ili, što bi Japanci rekli, ikebana!
Smejem se zbog ukazane mi pažnje i prilike da biram, a on se smeje jer sam ja toliko srećan. Daje mi kese da se poslužim. Biram ali on me grdi da sam skroman, pa mi onako „gazdački“ (bunjevački – bogato) tovari voće i povrće u kese. Slažemo ih u gepek i tek kada smo ga poprilično napunili napuštamo mesto raskoša.
Goran kaže da još nešto moram da vidim i probam. Vozimo se istim onim peščanim putem, ali se vraćamo put sela. Posle nekoliko raskrsnica, ono tipa – levo, pa polulevo, pa kroz nečije dvorište, pa 100 metara betona, stižemo pred kapiju dvorišta u čijoj dubini vidim velike prese za grožđe.
Naglas naslućujem da će se ovde nešto piti. Kaže mi da ima svega osim ženskog piva i da se nada da to nije problem. Ma gde problem, mislim se, i rakija i vino se vole.
Sporo se živi, sporo se priča
Ulazimo u avliju, a domaćin izlazi iz pecare (prostorija gde se peče rakija). Pozdravljamo se i poziva nas da uđemo i da probamo „nešto“. Prvi put je pekao rakiju od ručno brane jabuke Zlatni delišes, očišćene od peteljki i semenki. Ove godine je imao vremena i strpljenja za to, i čini mu se da se isplatilo. Kaže da je još mlada i jača nego što bi trebalo, ali da je prezadovoljan.
Pijuckamo i gustiramo manirom velikih znalaca. I zaista je ukusna. Pitka i mirisna. Sasvim dovoljno jaka. Lepo pecka u grlu, jednjaku i oseća se njena toplina u želucu. Kaže – dobra je i kao aperitiv i kao glavno jelo, a najbolja je posle jela. Zaljučujemo da zamenjuje sva ostala pića.
Domaćin nam sipa da popijemo još po jednu, a domaćica zbog „milicije“ iznosi jestivi aranžman za alkoholnu detoksikaciju. Ima slanine, šunke, kobasica, nezaobilazne kisele paprike i krastavca i, naravno, svežeg kruva (bunjevački – hleba). Grickamo, pijuckamo i divanimo – ali ne na neke značajne teme. U Tavankutu se sporo živi, pa se sporo i priča.
Pozdravljamo se, sada već rumeniji zbog konzumacije svega ponuđenog. Domaćin mi donosi flašu iste te rakije i kaže mi da se približava Božić pa da ovu njegovu rakiju zamedljam i da mu javim kakva je bila. Obećavam da ću se svakako javiti. Poziva nas da ga posetimo u novembru kada mu dospe mlado vino za koje očekuje, pošto je sezona bila sa mnogo sunca, da će biti prvoklasno.
Sedamo u auto i uz mahanje visoko podignutih ruku kroz prozore kola, uz buku i dim natovarenog Juga, krećemo prema izlazu iz sela i gradu.
Ima za svima – samo dođ’te
Tavankut me je još jednom oduševio. Bogatstvo različitosti koje nudi je apsolutno je beskrajno. Ima raznog sveta – i ovakvog i onakvog, a i svega ostalog. Ako ćeš ića – ima, ako ćeš pića – ima i toga. Ako ćeš opuštenog divana, može. Ako ćeš da se svađaš, umeju i to.
Najvažniji ljudi u selu su predsednik mesne zajednice, lokalni katolički pop i direktorica škole. Oni su motori pokretači svega što se dešava u svim poljima života i veoma su uspešni u tome.
Što se mene tiče, Tavankut je jedna od osovina moje duševne gravitacije i sumnjam da će se to ikada promeniti.
Posetite ga i dozvolite da vas miluje onako pitomo kako to samo ravničarska Vojvodina ume i obavezno uživajte, a on će vam vratiti neke stare, dobre, davno zaboravljene osećaje.
I, ne brinite. Ako ne poznajete ama baš nikoga u Tavankutu, to nije razlog da ne krenete put ovog sela. Čim kročite nogom i osmehom, Tavankut će vas zagrliti i primiti međ’ svoje. Steći ćete prijatelje za ceo život i mesto u kom ćete se uvek osećati dobro i dobrodošlo.
Nema komentara