Loading...

VLADO ĐUKANOVIĆ: „Iznenađuje me koliko ima ljudi kojima su se tuđice zamerile“

Vlado Đukanović

Stranci često kažu da je srpski jezik neobičan i težak. Kažu da zvučimo kao da se stalno svađamo, da smo ljuti i da urlamo jedni na druge. Ni nama samima nije baš tako lako da savladamo sve moguće pravopisne norme i gramatička pravila. A ona se neprestano menjaju i stvaraju nam još veće probleme. Zato smo o srpskom jeziku pričali sa pravim ekspertom. Ili je bolje reći – stručnjakom? Za sajt „Oseti Srbiju“ govorio je lingvista, Vlado Đukanović.

U svakodnevnom govoru, naročito kod mlađih generacija, sve se češće koriste strani izrazi. Tuđice poput „šerovanja“, „tagovanja“, „lajkovanja“, „bekstejdža“ primećujemo neprestano. Toliko da je došlo na red da se zapitamo da li treba protiv toga da se borimo. Vlado Đukanović nam je otkrio šta misli o ovoj temi.

Kakav je Vaš stav prema tuđicama kojima se sve češće služimo? Da li treba da se trudimo da ih iskorenimo ili je njihovo korišćenje već sasvim normalno?

Kad god krene priča o tuđicama, ja se iznenadim koliko ima ljudi kojima su se tuđice zamerile, koji tuđice doživljavaju kao korov srpskog jezika. I svaki put pomislim: aman, ljudi, široko vam polje (jezičko), motiku u ruke i krenite da iskorenjujete tuđice, ko vam brani. Niko im ne brani. Niko nam ne brani. Međutim, otkad se shvatilo da ima hleba bez motike, slabo se ko stvarno hvata i one prave motike. Teško je okopavati zemlju motikom, naročito ako je zemlja suva, hoće žuljevi da iskoče. Slične su tegobe i sa jezičkom motikom i okopavanjem jezika; nema, istina, žuljeva po dlanovima, ali ima jaštarica po jeziku. Smetaju i žuljevi i jaštarice, smetaju pa prođu. A kad prođu, nekako uvek ispadne da smo jači na rečima nego na delu.

VLADO ĐUKANOVIĆ: „Bez tuđica ne možemo“

Prevari se, katkad, poneko, dohvati se jezičke motike, napravi par jezičkih lejica, u jednu posadi zle tuđice (cveće zla), u drugu dobre domaćice (cveće dobra), pa se odmakne i pomisli, gledajući svojih ruku delo, da se baš tako neguje jezik. Ali već prvi povetarac razveje seme zla i rasprši iluzije. I svaki se gradinar jezika brzo suoči s istinom: bez tuđica ne možemo.

To vam je gola istina. Skinite sa sebe tuđice: kapute, jakne, mantile, sakoe, blejzere, džempere, dukseve, košulje, bluze, majice, pantalone, haljine, kombinezone, brushaltere, čarape… Dobro, nećete ostati baš goli golcati, ali će na vama ostati manje-više oskudne domaćice: suknje i gać(ic)e.

Kad ste se već skinuli, opremite se za spavanje. Dok se opremate za spavanje, razmišljajte zašto se neko muškinje oblači u tuđicu pidžamu/pižamu, a neko ženskinje u domaćicu spavaćicu (ovo s razmišljanjem, naravno, važi samo za one koji nose spavaću odeću, ostali mogu da puste mozak na otavu). Kad spustite telo na tuđicu dušek, pokrivenu tuđicom čaršaf, i glavu na tuđicu jastuk, obučenu u tuđomaćicu jastučnicu, pokrijte se tuđicama ćebetom, jorganom il’ frotirom i setite da su vam preci spavali na domaćici slami, a pokrivali ste guberom (ne pomišljajte da pomislite kako je taj guber domaćica; nije, tuđica je). Međ’ svim tim tuđicama pošten čovek nema mnogo izbora. Ostaje mu samo da, za inat tuđicama, zaspi snom jezikopravednika.

Ako vam se sviđaju naše priče, LAJKUJTE Fejsbuk stranicu „Oseti Srbiju“ kako biste dobijali obaveštenja o našim novim tekstovima 🙂

A ako ga noću probudi glad pa ustane i krene put tuđice kuhinje, mogao bi da razmisli zašto ipak izdaje svoj jezik i gura glavu u tuđicu frižider umesto u domaćicu hladnjak (u to doba dana retko ko zaviruje u domaćicu zamrzivač) te zašto mu pogled pada na tuđicu šporet, a ne na domaćicu štednjak, zašto njegov šporet ima tuđicu rernu, a ne domaćicu pećnicu, i koju bi domaćicu uopšte upotrebio umesto tuđice ringle…

Tada će poštenog čoveka, verovatno, razmišljanje skroz razbuditi pa će otvoriti oči i širom otvorenih očiju suočiće se s istinom: bez tuđica ne možemo.

Tako je još od Kulina bana i njegovih dana, ali da ne dužimo priču…

Da li vam je bilo LADNO danas u ČETRI?

Koje su najčešće greške koje činimo u svakodnevnom govoru?

Svakodnevni govor? Najčešće greške? Svakoga dana, u svakom pogledu (jezičkom), svi prave greške. Nema bezgrešnih. Neka prvi baci kamen ko misli da nikada u toku jednog dana ne izgovori (ćutolozi se ne računaju) „Šta oćeš da kažeš?“, „Joj, što je ladno…“, „Lepo sam im reko da ne idu“, „Juče je napunila četri godine“ i sl., ko misli da uvek i svaku rečenicu izgovori do kraja, ko misli da bezgrešno izgovara kratkosilazne i kratkouzlazne akcente ili postakcenatske dužine tamo gde im je mesto…

Paradoksalno, te najčešće greške uopšte ne primećujemo, nesvesno ih opraštamo i sebi i drugima. I svako od onih od kojih se ne očekuje da toliko greše uvek ima opravdanje zašto je rekao __________ (upišite grešku) – dobro, opušteno, što moram uvek da govorim pravilno; dobro, u brzini; dobro, svako ponekad pogreši; uf, baš me briga da l’ sam pogrešio; _________ (dodajte svoja opravdanja).

Paradoksalno, svako od tih opravdanja je, u stvari, opravdano. I pod pretpostavkom da odlično vladamo jezikom, opet sve zavisi od toga šta, kome i gde govorimo, da li smo koncentrisani na ono što govorimo ili nismo, da li smo odmorni ili umorni, da li smo zadihani ili nismo, da li smo uzbuđeni ili nismo, da li smo na sastanku pa moramo da se uštogljimo ili smo s prijateljima na izletu pa možemo da se razunzurimo, da li razmišljamo o onome što govorimo ili se ono što nam je na umu istog trenutka nađe na drumu, da li nas je uopšte briga kako govorimo…

Toliko opravdanih razloga za grešenje ima da se opravdano postavlja pitanje merenja količine grešaka. Šta uzimamo kao osnovnu, neutralnu jezičku situaciju u odnosu na koju obavljamo merenje? Merimo li broj grešaka u odnosu na broj izgovorenih reči? Broj grešaka u minuti ili po satu/danu govorenja? Merimo li greške sebi (tad uvek malo oduzimamo) ili drugima (tad uvek malo dodajemo)? Kako bodujemo svakovrsna odstupanja od neutralne jezičke situacije? I ono najvažnije – u odnosu na koji etalon „svakodnevnog govora“ merimo greške?

KAKO SE KAŽE: Pri tom ili pritom?

Isto pitanje važi i za opšte etalone standardnog jezika (lako ćemo se dogovoriti da su to pravopisi, gramatike, rečnici i jezički savetnici). Kao što znamo, sve teče, sve se menja. Teče vreme, menjaju se etaloni (da i ne pominjem postojanje različitih etalona u isto vreme). Koliko pismenih ljudi, od onih koji su se opismenjavali po Pravopisu iz 1960. godine tako što su naučili da se pravilno piše pri tom i pri tome, zna da se pravopisna norma promenila 2010. godine i da se od tada pravilno piše pritom i pri tome? Koliko pismenih ljudi zna da se do 1960. godine pravilno pisalo pritom i pritome? Koliko su etalona najstariji među nama preturili preko glave?

 

Pravopis 2016.

Pravopis srpskog jezika, Matica srpska, Novi Sad, 2016, str. 105. Greška? Greška. Greška iz neznanja ili slučajna greška? Ko će znati…

 

Koliko pismenih ljudi živi u uverenju da je rečenica B) pogrešna jer ih tako decenijama ubeđuju jezikoznalci?

A) Dogovorićemo se o vremenu sastanka.

B) Dogovorićemo vreme sastanka.

Hoće li ih razuveriti saznanje da bar dva jezička priručnika, jednotomni rečnik srpskog jezika iz 2007. godine i najnovija normativna gramatika srpskog jezika iz 2013. godine, obe rečenice smatraju pravilnim?

Najpravilniji srpski jezik se govori – nigde, svugde i kojegde

Zanimljivo je, kada već govorimo o „najčešćim greškama“, i pitanje koje ste mi postavili: Koje su najčešće greške koje činimo u svakodnevnom govoru? Da li biste ga, sada kada sam u njemu podvukao ono što sam podvukao, ipak preformulisali? Zar ne bi bilo bolje da je pitanje glasilo – „Koje greške najčešće činimo u svakodnevnom govoru?“ ili „Šta su najčešće greške u svakodnevnom govoru?“ Možda bi bilo bolje, ali u vašem pitanju nema ogrešenja o jezičku normu, dakle, nema greške.

Štošta se može reći i ovako i onako. „Bolje“ nije komparativ od „loše“, nego od „dobro“. Prečesto to naši normativisti zaboravljaju.

Zbog svega ovoga, a i zbog štočega drugoga, ja ne volim da razmišljam o jeziku iz perspektive „grešaka“. I ne volim da ih tražim kod drugih zato što dobro znam da nisam bezgrešan.

Gde se govori najpravilniji srpski jezik?

Nigde, ako mislite na narodne govore, jer nijedan narodni govor nije „najpravilniji“. I svugde, ako mislite na narodne govore, jer je svaki narodni govor „najpravilniji“ po sebi i za sebe. Ako pak mislite „najpravilniji“ u smislu izvora iz koga je pokuljala velika voda savremenog srpskog standardnog jezika, onda je odgovor – kojegde. Mnogo je jezičkih izvora i izvorčića, mnogo se potoka i potočića, reka i rečica slivaše i sliva u nešto što bismo uslovno mogli nazvati „savremenim srpskim standardnim jezikom“.

Da i ne pominjem sve one jezikotokove što dolažahu i dolaze iz dalekih tuđina, s one strane (promenljivih) granica mile nam otadžbine.

Da i ne pominjem sve ono što vetrovi izdaleka nanošaše i nanose i kiše izdaleka spirahu i spiraju u naš jezik.

Da i ne pominjem povratni uticaj standardnog jezika na narodne govore, koji nepovratno ubija sve ono što doživljavamo kao njihovu „čistotu“. Ni sutra ni prekosutra neće drugačije biti.

Ako vam se sviđaju naše priče, LAJKUJTE Fejsbuk stranicu „Oseti Srbiju“ kako biste dobijali obaveštenja o našim novim tekstovima 🙂

Zato nije dobro da verujemo u „najpravilniji srpski jezik“. Dovoljno će biti da verujemo u onaj običan srpski standardni jezik, koji ima neka pravila. Taj obični standardni jezik trebalo bi da učimo (koliko ko može) i primenjujemo (koliko ko ume). Nigde nije zapisano da svako treba da se ispne na vrh srpskojezičkog Mont Everesta, ali niko nikome ne brani da se penje i svakoga dana u svakome pogledu sve više napreduje. A sad pošteno odgovorite na pitanje – gde sam ja na tim stepenicama koje vode do (srpskog) jezičkog raja?

Preporučite našim čitaocima tri destinaciju u Srbiji koje bi trebalo da obiđu.

Stara planina, planina Tara, kanjon Gradca. I umalo da zaboravim – toranj na vrhu Bukulje iznad Aranđelovca. Po lepom danu, jedan od najlepših pogleda na Srbiju!

Možda vam se svidi

Nema komentara