Iako danas možda važi ona priča da generali i vojskovođe uživaju dok se pešadija pati, zna se da naše vojvode nikada nisu bile takve. Borili su se podjednako hrabro i žustro, sve vreme vodeći računa o svakom svom vojniku. Preko 150.000 vojnika našlo je svoj spas na Krfu, a zajedno sa njima bio je i veliki vojvoda Stepa Stepanović.
Vojvoda je smestio štab u sredinu trupa kako bi nadgledao oporavak vojnika i pripreme za proboj fronta. Bez obzira na vreme (ili nevreme) obilazio je trupe. Odnosio se prema svojim junacima kao da im je otac ili deka, trudio se da im da snage da izguraju sve na šta su bili primorani.
Jedan srpski ratnik, Vasilije Lazić, preživeo je užase Velikog rata i svojim sinovima ispričao ovu priču. Oni su je preneli svojoj deci, a ona meni – Vasilijevoj praunuci.
Tako je krajem te 1917. godine vojnik Vasilije Lazić, sedeo u rovu, sav snužden i nikakav. Bio je 18. decembar i već se smrklo. Misli su mu lutale, pitao se da li mu je porodica živa, da li znaju da je živ, ima li nade da će se ikada više sresti. Prolazio je neki starešina na konju i zastao kraj njega.
– Vojniče, šta ti je? Što su ti sve lađe potonule – upitao je neznanac u mraku.
– Sutra mi je slava, gospodine. Razmišljam o mojima, jesu li živi, da li mogu da slave… imaju li uopšte gde – rekao je Vasilije tiho, na šta mu je starešina poručio „da se drži“ i odjahao dalje.
Sutradan su Vasilija pozvali u centralni štab.
Dočekao ga je lično vojvoda Stepa Stepanović i tada je moj pradeda shvatio da je sa njim pričao prethodne noći. Na stolu slavnog srpskog vojskovođe gorela je sveća, a pored nje bila je mala činija žita i pogača – umesto slavskog kolača. Vasilije se rasplakao, kao dete, sve dok nije čuo glas velikog srpskog junaka.
– Hajde, vojniče, nema suza! Da se preseče kolač – naredio je vojvoda, čestitajući slavu Laziću.
Zabranjeno preuzimanje, kopiranje ili bilo kakvo drugo korišćenje teksta ili fotografija bez dozvole sajta Oseti Srbiju. Pročitajte Uslove korišćenja.
Srećna slava, Lazići !