LAZAR BAJIĆ: Rodoljub čija herojstva Srbija mora da pamti

Činovnik Vladimir Bajić prvog sina dobio je 1877. godine. Tada se u Kuli, kao najstarije od troje dece, rodio Lazar Bajić. Već sledeće godine Lazaru se rodio brat, čuveni srpski kompozitor Isidor Bajić.

Ordenje Lazara Bajića, foto: privatna arhiva

Lazar Bajić – junak koji je prebegao

Ovaj junak naše istorije školovao se u Kuli i Budimpešti u kojoj je završio prava. Zatim je na Sorboni u Parizu postao i doktor pravnih nauka.

Prvi svetski rat zatekao ga je kao uspešnog advokata u Novom Sadu. Mobilisan je u Austrougarsku vojsku, ali je uspeo da, bez ispaljenog metka, celu svoju četu prevede na drugu stranu. Sa ratnim drugovima i srpskom vojskom kasnije je prešao i Albaniju. Imao je skoro četrdeset godina tokom Albanske golgote, ali iako niskog rasta, bio je snažne građe i strastveni alpinista.

Posle Velikog rata, više se nije vratio advokaturi. Kao diplomatski i vojni predstavnik zastupao je Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca u pregovorima sa Mađarima 1919. u Budimpešti, i bio uspešan u dobijanju određenih teritorija. Od tada je ceo svoj radni vek proveo kao diplomata Kraljevine SHS i Jugoslavije.

Jelisaveta i Lazar Bajić, foto: Privatna arhiva

Kako je Eržebet postala Jelisaveta

Kada je iz čisto patriotskih razloga odlučio da prebegne u srpsku vojsku, Lazar nije ni slutio da će mu to potpuno promeniti život. Za Srbiju su bili važni svi borci za oslobođenje i državnost – i na bojnom i na diplomatskom polju.

Međutim, možda manje važno za Srbiju, ali zato presudna za njega i njegovo potomstvo jeste činjenica da se te iste 1919, u toj istoj Budimpešti, Lazar zaljubio u mladu Mađaricu jevrejskog porekla rodom iz Sente.

Eržebet Kovač je do 1918. bila građanka Austrougarske, ali je sa slomom monarhije, Eržebet postala Jugoslovenka, pa je tako upoznala konzula svoje nove države – uglednog dr Lazara Bajića. Kažu da je to bila ljubav na prvi pogled.

Posleratni period u Mađarskoj karakterističan je po turbulentnom političkom životu, komunističkoj revoluciji i prvim pogromima Jevreja. Tako su jedne večeri nepoznati muškarci zakucali na vrata Eržebetine kuće, a ona je prestravljena pozvala konzula Kraljevine SHS i zatražila pomoć. Lazar je kao pravi vitez na belom konju (u pratnji nekoliko vojnika) dojurio do nje i odveo je u bezbednost jugoslovenske ambasade. Godinu dana kasnije Lazar i sada Jelisaveta venčali su se u crkvi Svetog Spasa u Beogradu. On je karijeru nastavio u Pragu, Beču i Beogradu u kome se i penzionisao.

Lazar Bajić, foto: privatna arhiva

Drugi svetski rat

U godinama pre Drugog svetskog rata, mnogi prijatelji porodice Bajić – Jevreji iz Češke i Nemačke – bežali su za Ameriku preko Beograda. Dolazili bi u njihov stan u Karađorđevoj sa jednim koferom pod rukom i sa strašnim, neverovatnim pričama o stradanjima Jevreja. Lazar Bajić je upozoravao Vladu Jugoslavije da ne sarađuje sa Hitlerovom Nemačkom, ali bezuspešno.

Trodnevno aprilsko bombardovanje Beograda proveo je u Karađorđevoj. Nakon kapitulacije, morao je da se skloni s porodicom, jer su Nemci znali za njegove antinacističke stavove. Otišao je na porodični salaš kod Sente i živeo u relativnom miru dok ga 1943. mađarski fašisti nisu optužili za izdaju u Velikom ratu. Kao već starog čoveka poslali su ga u zatvor u Mađarskoj u kome je ostao dok ga nije oslobodila vojska SSSR-a. Sledeće godine je i Jelisaveta Bajić zbog svog jevrejskog porekla deportovana u logor. Kući se vratila peške… Putovala je pola godine po Evropi, krijući se od Nemaca.

O njihovoj deci za to vreme su se brinuli prijatelji u Senti.

Stradanje i posle oba svetska rata

Lazar Bajić – 1936. godine, foto: privatna arhiva

Kada su se na kraju rata vratili u Sentu, Lazara su komunisti uhapsili i oduzeli mu građanska prava. Kasnije je pušten, građanska prava su mu vraćena ali, naravno, ne i imovina.

Isteran je sa porodicom sa imanja, otete su im i kuće i pomoćne zgrade, uspeli su da zadrže samo pokućstvo. Mada ne ni sve od toga. Partizani koji su ušli u njihov stan u Karađorđevoj u Beogradu „oslobodili“ su ih nekoliko tepiha, kreveta i stolova. Među tim partizanima bio je i drug Ćosić Dobrica.

Dr Lazar Bajić preminuo je 1947. godine, kao pravi gospodin, za radnim stolom, slušajući svoju ženu kako svira klavir.

„Njih je tamo mnogo više…“

Od troje dece, dvoje starijih emigriralo je u Australiju, što zbog komunističkog političkog režima, što zbog veoma teškog materijalnog stanja u kome se porodica našla. Ostao je najmlađi sin i danas, eto, u Srbiji je samo nas četvoro – sin, unuk, praunuk i ja, snaja koja ovo zapisujem.

Ne damo se, palimo sveću, slavimo Miholjdan i održavamo vezu sa familijom na drugoj strani sveta. Njih je tamo u dalekoj Australiji mnogo više. Možda je to dobro, možda nije. Možda bi nam bilo bolje da smo svi zajedno ovde, možda da smo svi tamo. Porodica Bajić nije ni prva ni jedina kojoj se desilo da je ratna stihija raznese po celom svetu. Mnogo je pitanja i pretpostavki, ali jedno je sigurno – da Lazar Bajić tog nekog sudbonosnog dana nije odlučio da pređe u srpsku vojsku, ne bi postao konzul u Budimpešti, ne bi upoznao i spasao Jelisavetu i svih nas danas ni u Srbiji ni u Australiji ne bi bilo!

Neka mu je večna slava i hvala za hrabrost i požrtvovanost što smo mi danas jedna zemlja Srbija.

Nećemo zaboraviti!

Autor: Bojana Ilić

Zabranjeno preuzimanje, kopiranje ili bilo kakvo drugo korišćenje

teksta ili fotografija bez dozvole sajta Oseti Srbiju.

Pročitajte Uslove korišćenja.