Loading...

JEROSIM JANKOVIĆ: Sećanja Solunca na užas Velikog rata

Jerosim Janković

Njegovu decu neću ni pomilovati – u sebi je šaputala Milenija Janković, krepka stamena žena iz Godljeva, dok je leta 1915. ispraćala u rat i svoga četvrtog i najmlađeg sina. Jerosim je stajao pred njom visok, tanan, očiju zamagljenih, plavih baš kao njene.

„On da ratuje, duša golubija?“ Brzo se trgla, razvezala čvor na marami, a otac mu Vojisav već je otvarao kapiju – da se vojniku razvežu i otvore putevi.

Milenija mu na rame stavlja šarenu tkanicu i u njoj pogaču, komad slanine i grumen soli, lanenu preobuku. Čarape vunene, a jun je. „Brzo će zima“, misli, i studen joj gmiže uz retenicu. Polaže ruku na njegovu kosu:

Jabuko moja, neka te Bog čuva i sreća prati.

Vojisav tvrdo, muški, steže mu mišice, u torbak dodaje čuturu.

Ona stara, naša prepečenica, za tvoju ženidbu – veli.

– Drži se naših, i ne junači se, sine. Ako sustigneš braću, kaži da smo svi dobro. Daće Bog da dogodine u ovo doba sva četvorica stignete, ako ne na kosidbu, onda u žetvu. Posejaćemo nekako. A ja ću u hladu da pletem užad, Radinka (sestra im) će vodu sa stubline da donosi…

Jerosim poljubi oca u ruku, majku u obraz, mezimac joj je. Čvrsto navuče šajkaču na čelo i oštro istupi iz avlije. Kolena podrhtavaju, on se ne okrete. Oko mu zaigralo, valjda od jare sunčeve. Osvrnu se tek na vrhu Vidovine (tu ćemo da žanjemo dogodine). Pogledom sastavi krug, od Paramuna preko Borka i Subjela, do Kosjerića i Cikota, sve do Drmanovine. Nije ni slutio kako će ga taj sunčani dan, ćuvici i šumarci, livade nepokošene i zlatna ostrvca pšenice, kako će ga grejati i podizati kad za nekoliko meseci, gladan i bos, zaleđenih ruku i trepavica, bude teturao kroz arbanaška bespuća.

S tim zavičajnim žarom u oku i srcu ubrza ka Sečoj Reci, na zborno mesto. Preko Grada i Jelove gore, od Drine, potmulo je gruvalo.

Braća Janković - rodna kuća

Braća Janković – rodna kuća; foto: turizmoblog.blogspot.com

A njih dvoje, Vojisav i Milenija, skamenjeni, u zemlju urasli, ne pomeraju se, i dalje gledaju za njegovom senkom. Ona rukom pokrila usta da ne vrisne, on gleda kako joj ramena podrhtavaju pa ih obujmi nespretno, nekako stidno. Bože, otkad je nisam zagrlio, osvrće se da neko ne gleda.

– ‘Ajdemo da se pomolimo, suzu da ti ne vidim, znaš da majčina suza ne treba da prati vojnika.

A svoje guta.

Kleknuše pred ikonom Svetog Ignjatija, i ćutke zavapiše: „Bože, čuvaj ih, i vrati nam našeg Radomira, i Vitomira, i Momira, i ovog najmlađeg Jerosima. Gospode, zemljo, Otadžbino, zar nije dosta, zar nije previše iz naše kuće? Četiri sina, četiri jabuke naše odoše na bajonete. Ko će nas da hrani i sahrani, smiluj se…“

Za Otadžbinu

Nije bilo dosta, trebalo je još sinova i vojnika, još pušaka i bajoneta.

Dvojica starije braće, Radomir i Vitomir, ratuju od 1912. u dva Balkanska rata. Među potomcima niko više pouzdano ne zna da li su uopšte dolazili kući pre nego što će izbiti Veliki rat. A kad je počelo 1914. za njima je otišao Momir, na kraju i Jerosim.

Posle Cerske i Kolubarske bitke, Gučeva i Mačkovog kamena, ogromnih gubitaka i „tri tifusa“, izranavljena Otadžbina pozvala je i Poslednju odbranu – mladiće nedorasle za vojsku. U leto 1915. Jerosim (1896) još nije napunio 19 godina, a po tadašnjem zakonu pod opasač se išlo sa navršenom 21 godinom.

Četiri decenije kasnije, ugnjezdivši se u dedino krilo, dva para radoznalih očiju netremice gutaju neobičnu priču, sa tako čudnim rečima kakvih nema u njihovom dečijem svetu. Čakor, Drač, Bizerta, Krf…

Sabrali su nas mlade regrute iz cele Srbije, na ‘iljade, pod komandu generala Bojovića. Puške u ruke, kratka obuka, vojnička disciplina, pa niz Moravu, do Niša i Prizrena. Sa nama puno školaca, đaci i studenti, učeni momci, posle su rekli 1300 kaplara. Trebalo je u Grčku, ali Bugari ne dadoše. Za nama grmi, pred nama plotuni. A mi za Crnu Goru, pa preko Albanije, na Jadransko more. Braću nisam video, u Prizrenu saznajem da za nama odstupa vojna bolnica, a moj Vitomir je bolničar, pa me greje nada da ćemo se sresti…

Ovaj članak objavljen je u saradnji sa Turističkom organizacijom opštine Kosjerić.

http://www.odmorukosjericu.rs

https://www.facebook.com/turistickaorganizacija.kosjeric/

Zaćuta, zamisli se, uzdahnu, a mi navaljujemo:

Dalje, šta je dalje bilo?

Bilo je strašno, nastupili su strašni i krvavi dani. Jesen uveliko, kiša neprestana, ništa gore nego kad je vojnik mokar i ozebao. Gunjeve ne sušimo, samo fišeklije čuvamo. Hrane ponestaje, obuća se poderala, a mi umorni od dugog hoda i nespavanja. Stigli nas snegovi, Albanija mračna i neprohodna, tuđa zemlja. Staze zaleđene, sa njih se survavaju konji, za njima vojnici. Padamo u smetove, željni sna. Ko zaspi, više se ne budi. Koliko je divnih momaka ostalo smrznuto pored puta. Vatru ne ložimo, začas nas opkole Arnauti. Otimaju sve, šinjele, obuću ako je ko ima, pljačkaju. Za malo hleba davali su mučenici poslednji groš, neki i pušku, a za to se išlo na preki sud. Vojnik može da izgubi glavu, ali pušku, kapu i zastavu nikako. Zapamti sine, bićeš i ti vojnik.

„Majka je prva i poslednja reč“

Često smo zapitkivali dedu da li se plašio dok je ratovao.

Plašio, plašio, i te kako sam se plašio. Iako, posle Albanije, posle toliko smrti, čovek se promeni. Otvrdne, sazri, mlad ostari. Ja sam bio u pešadiji, a to je najteži rod. Preko nje prelaze pobednici koja god strana da pobedi. Kuršum joj ne gine – ili u prsa ili u leđa. Ali, ako ima sreće, pešadija će prva zagrliti slobodu.

Slušamo netremice, deda nastavlja:

Komanda »Bajonete na puške!« je strašna za vojnike. Dok pucaš ne vidiš oči umiruće. Blago artiljeriji. A kad sa bajonetom uskačeš u rov, prsa u prsa, samo te brzina i veština spasavaju. Ili njegova ili tvoja krv na sečivu. I svako svoju majku doziva. Majka je prva i poslednja reč na svim jezicima sveta. I glad je strašna. Bajonetima i golim rukama razgrtali smo sneg, kopali smrznutu zemlju tražeći bilo kakav koren; krompir je bio zlato. I mlada kora sa drveća.

Jerosime, ne plaši mi đecu – strogo podvikuje naša dobra baba Ivanka i donosi punu činiju uštipaka, sa kajmakom.

Jerosim i Ivanka Janković

Jerosim i Ivanka Janković, foto: turizmoblog.blogspot.com

E, baba, koliko puta sam sanjao moju Mileniju kako mi pruža vruć somun, i otresa pepeo sa njega… A ja pružam ruke u prazno.

Znam, znam. Njemu ne stavljaj ručak na astal ako nema pogače. Ne treba ništa drugo, samo da ima somuna. I dan danas.

Usledila bi priča o spuštanju sa planina i dolazak u Drač. I dugo iščekivanje savezničkih brodova da donesu hranu i prihvate preživele.

Pričaj, deda, kako izgleda more, i brodovi!

Kad smo prilazili obali, onako obnevideloj, zapljusnulo me sunce, i plavet, plavet dokle god vidiš, ne znaš gde nebo počinje. Kao Ćetenište, baba, kao Ćeteništa na stotine (Ćetenište je parcela na kojoj se sejao lan/ćeten, pa kad u junu procveta more plavih cvetova koji se talasaju na vetru, to je zaista nestvaran prizor)… Stajao sam i gledao, suze su se same slivale. Ukazala mi se moja majka, kao da me njene oči miluju. 

A nije ti se ukazala moja plava marama – kao ljutito pita Ivanka.

Nije, znaš da sam ti je tražio kad sam polazio, za uspomenu, a ti ne dade.

– Bog s tobom, pa šta bi rekla moja Jelena, majka. Nisam smela.

– Eh, kakvih sam se nagledao u Bizerti, ali ni groša nemadoh da ti kupim.

Ako vam se sviđaju naše priče, LAJKUJTE Fejsbuk stranicu „Oseti Srbiju“ kako biste dobijali obaveštenja o našim novim tekstovima 🙂

Bez nade

Bizerta – još jedna čudna reč, tajanstvena. Ponavljamo je kao neku čaroliju. Deda Jerosim nastavlja:

Kad smo se spustili na obalu pomislili smo da je spas. Gladni, bolesni, vašljivi, bauljali smo po vodi. Da se umijemo i napojimo. Kad ono voda slana! I prljava, zagađena. Mnogi se porazboljevaše. Srdobolja, neki rekoše kolera, štagod da je bilo – stotine popadaše kao snoplje. A brodova nema, spasa nema. Posle više nedelja stigli su francuski brodovi i pokupili preostale mučenike. Većina je otišla na Krf, meni je dopala Bizerta. Čudna varoš, još čudniji ljudi, nerazumljiv jezik. Mislio sam da nikada više neću videti Srbiju. Staviše nas u karantin.

Šta je to karantin – pitamo mi.

Staviše nas najpre u veliku burad da se okupamo u nekoj »medicini«. Pa nas onda ošišaše, obrijaše, one dronje sa nas spališe. Nekako progledah, a oko mene raj! Ne, Jerosime, kažem sebi, to mora da je onaj drugi svet! Oko nas lepe devojke i žene u belim uniformama, kao vile, lelujaju između nas, oblače nam čiste košulje, polažu u skromne ali uredne postelje. Nežne kao sestre, kao majke, sa osmehom i toplinom. Zatvorim oči, pa ponovo pogledam, ipak smo mi u raju, Bog nas je pogledao. Bile su to bolničarke dobrovoljci, iz celog sveta. Nešto govore našem naredniku, a tolmač prevodi da nikako ne smemo mnogo da jedemo, ni vodu da tražimo, samo čaj, crna neka voda… E, da mi je da mi lipa zamiriše ili sporišak. Ozdravio bih. Sledovanja mala, a nama i usta i oči gladne. Ja se uzdržavah, neki nesrećnici ne izdržaše. Svakodnevno ih na nosilima iznose. Ne vratiše se… Vitomir, moj brat, pričao mi kasnije, dospeo je sa bolnicom na Krf, hiljade su u Plavoj grobnici sahranjene.

Plavoj?

Kad više nije bilo mesta na ostrvu Vidu, masovnoj grobnici srpske vojske, spuštali su ih u more. I danas tamo brodovi zastanu i vence spuštaju, za duše preminulih. Posle pola godine, kad se preživeli povratiše, oporaviše i rane zalečiše, potkrpiše obuću i uniforme, prebaciše ih brodovima na Krf, pa do Soluna. Mi u stroju, a govor drži general Franše d`Epere. On govori, tolmač prevodi, a mi se uspravljamo, i zatežemo, čela nam rastu. Nikad nam niko nije takvu počast ukazao, u belim rukavicama sa šakom na šapci! Onda smo sa našim generalom Bojovićem, a pod vrhovnom komandom d’Eperea krenuli na front. Solunski, u borbe teške i krvave. Pune dve godine, od 1916. do ’18-te, korak po korak, sa ostalom našom vojskom i saveznicima, najviše Francuzima, pomerali smo front, osvajali i gubili kote. U septembru 1916. na Kajmakčalanu je ginula Drinska divizija. Verovao sam da je u njoj i moj Vitomir. Mi smo trunuli u rovovima. Mi ukopani, Bugari ukopani, gledamo se na puškomet, psujemo i dovikujemo. Pripucamo mi, pa oni. Tako dočekasmo Vaskrs ’18-te. Na neki način se sporazumesmo da ne pucamo. Jedan po jedan, naš pa njihov, odlažu puške, izlaze na čistinu, grle se. Pa iste smo vere, bratko! Odjednom odnekle rafal. To se starešine uplašile da će vojske da odlože oružje, da pada moral.

Povratak ratnika

I dobro je što je na jesen, u septembru, krenula odlučna ofanziva. Bitka kod Dobrog Polja 14.septembra, otvorila je proboj Fronta. Bugarska je kapitulirala, a srpska vojska krenula u nezaustavljiv pohod. Napred, u Otadžbinu. Francuska konjica je teško stizala srpsku pešadiju, pa je d`Epere tražio usporavanje operacija da bi se obezbedila dostava hrane i »džebane«.

Samo srpskim vojnicima nisu potrebne komunikacije za dostavu, oni idu kao oluja – napred – pisao je kasnije d`Epere.

Posle mesec i po dana, 1. novembra, oslobođen je Beograd, 11.-og je potpisano primirje. Jerosim je sa Dunavskom stigao do Temišvara.

Prođosmo Srbiju, zaobiđosmo užički srez, a ja željan rodne kuće. Računam da ću stići za Svetog Ignjatija, pa za Božić, pa za Vaskrs… ali ništa. Čekamo da pobednici odluče kad će se vojska raspustiti.

Različita je sudbina braće Jankovića

Najstariji Radomir zarobljen je u jesen 1914. i deportovan u logor Nežider, u Austrougarsku. Vratio se početkom 1919. kad je logor, ta surova grobnica srpske vojske i civila, raspušten.

Momir je teško ranjen na Gučevu, zarobljen je i takođe deportovan u Austrougarsku. Posle dužeg lečenja i bolovanja po ratnim bolnicama, pobegao je sa trojicom drugova. Preko Galicije i Rumunije peške su ušli u Srbiju i vratili se svojim kućama.

Vitomir je bio bolničar i najduže se zadržao u ratnoj bolnici u Valjevu, i sam oboleo. Posle oporavka, sa poslednjim odredima krenuo je za Jerosimom, niz Moravu. Sa ranjenicima prešao je Albaniju i stigao na Krf. Pa na Solunski front, kao i Jerosim. A nisu se sastali. Vratili su se otprilike u isto vreme, s proleća 1919. godine.

Povratak hrabrih ratnika u zavičaj, posle toliko muka, bio je strašan šok i nova lična drama. Gorka pobeda. Sačekalo ih je zapustelo imanje, porušene zgrade i razvaljene ograde, teška beda i jad. A na kućnom pragu nema ni Milenije ni Vojisava da rašire ruke i zagrle svoje junake. Da se isplaču i ispričaju. Oboje su umrli pri kraju 1915, nekoliko meseci pošto su i najmlađeg sina ispratili u rat. Naime, pročulo se da Vitomir leži bolestan u valjevskoj bolnici. Vojisav ode, nađe ga, on bunca u tifusnoj groznici, oko njega stotine bolesnih i ranjenih. Grli ga, ljubi mu čelo, šapuće… Ne zna da je tifus opasna zaraza. Ipak, vrati se kući da majku obraduje da im je bar jedan sin živ. Bolestan, ali živ, mlad je, prezdraviće, teše se oboje. I preboleo je, ali Vojisav nije. Njega je tifus savladao. Pred kraj godine, i hrabra i stamena Milenija se ugasila. Od tuge za čovekom, od brige za sinovima. Od straha i neizvesnosti. A stigla zima, glad, beda, nejač i dve tužne i prestravljene snahe oko ognjišta. Ćerka Radinka neudata, nezbrinuta.

U najtežim borbama, u mukama i strahovima, sanjao sam taj dan da se vratim, da poljubim kućni prag i zagrlim roditelje. Nije ih bilo, ni majčine ruke, ni očevog blagog pogleda – kotrljaju se krupne suze hrabrog Solunca. On ih ne briše, grca. Mi šćućureni, zatečeni, stežemo njegove ruke.

Ja sam te čekala – tiho će Ivanka – a ti opet ode.

Nisam mogao da izdržim tu pustoš u sebi i oko sebe – uzvrati deda.

Milesa Janković

Milesa Janković, foto: turizmoblog.blogspot.com

Otišao je u Poljoprivrednu školu u Kraljevo, vratio se kao učen kalemar, i povrtar. Nema voćke koju nije okalemio, i svaku je u džematu poznavao. Vešte ruke i tople duše, svaki ga je kalem hteo. A on bi, i kasnije kad umoran zastane kraj svojeg rukosada, nešto šaputao, kao da se razgovaraju. Onda se oženio Ivankom, kuću napravio i Milesu dobio.

Zaboravljeni

Prolazile su godine, osipale se čuvene divizije, zamicali hrabri ratnici. Tištalo ih je što ih otadžbina zaboravlja.

– Nije nas Otadžbina zaboravila, ona pamti našu muku i krv, vlast zaboravlja. Donesi de, Ivanka, ono moje.

Ona iz posebne kutije vadi šustiklu sa izvezenom krunom Karađorđevića i dedinu ‘artiju koju je godinama morala da skriva. On posvećeno razvija požuteli veliki papir, ispisan neobično lepim i kitnjastim slovima: Njegovo Veličanstvo kralj Aleksandar Prvi Karađorđević za vernost Otadžbini odlikuje Albanskom spomenicom svog ratnog druga, Jerosima Jankovića, redova 3.čete, 1.bataljona 3.pešadijskog puka Niških rezervnih trupa.

Kralj je bio moj ratni drug! Mi smo otadžbinu branili i odbranili – ponosno izgovara.

A onda tiho, drhtavo, zatreperi melodija „Kreće se lađa francuska“. I kasnije, kad smo odrasli i radio stigao u njegovu kuću, kad god bi čuo tu pesmu tiho bi pevušio, zamišljen, u nekom svom svetu. Bili smo osnovci, nevešto pisali i sricali, a naučili smo pre školskog kalendara koji je to namerno izbegavao, i Tamo daleko, i Lađu francusku, i šta je Solunski front i Kajmakčalan.

Kasno, veoma kasno, kad su se ratnici proredili, stiglo je skromno priznanje, pravo na besplatnu vožnju i mala penzija. Kad dođe vreme isplate, starina se uspravi, obuče stajaće sukno, novu šajkaču nakrivi i krene rano ujutru na lokalni autobus, u čaršiju. Popodne će:

Evo, baba, taman tebi kocke šećera, i kafa prava, meni malo duvana, i kesica bombona za unučad. Pa, nisam džaba ratovao! I donesi ono moje staklo.

Pa sedne za sto pod svojim kalemom, otpije gutljaj žute mučenice, povuče dim i zaćuti.

Odluta svojim stazama i sećanjima, u susret saborcima. I roditeljima.

Jerosim Janković

Foto: turizmoblog.blogspot.com

Drugo vojevanje

Prošao je Veliki rat, Srbija se prikupila. Hramlje, ali podiže glavu. Izgubila je, kao ni jedna druga zemlja, trećinu svoga stanovništva, od toga više od polovine muških glava – mladih muškaraca, u najboljim godinama, čijeg je potomstva trajno i nenadoknadivo lišena.

Porodica Vojisava Jankovića je imala sreću da joj se sinovi vrate i nastave lozu. Ali zlo ne spava. Drema i čeka da stasa nova generacija. Drugi svetski rat grunuo je sa iste strane, spremne da zgazi jučerašnjeg pobednika i osveti se za poraz u Prvom. Pokazaće se da je rasap Srbije bio strašan i dalekosežan. Kao dioba Jakšića, ali bez srećnog kraja. Bratstvo Jankovića izgubilo je u Drugom ratu pet muških glava, na više strana, nažalost. I svi su verovali da se bore za pravu stvar, za Otadžbinu. Koliko je to nerođenih sinova i unuka manje? I koliko još Jankovića i Petrovića i Jovanovića je posejalo kosti u neizlečivim zabludama?

Duboko potresen bratskim sudbinama, njihov najmlađi brat i stric, Jerosim, nekim tuđim šupljim glasom, kao da se iz utrobe otkida, govorio je ne verujući da to sam izgovara:

Gospode, oprosti mi, izgleda da je bolje što nisam imao sina. Gde bi on sada bio?

Kada to govori seljak, vernik, Srbin u čijoj je tradiciji i iskonskoj potrebi sin naslednik, željen kao svetlost, kao život sam, onda je poimanje tragedije raspolućene Srbije tako zastrašujuće očigledno.

Mi smo imali jednu otadžbinu, jednu veru i zastavu, istu smo zakletvu polagali i časno je ispunjavali. A onda kao da se ista krv isturila, otrovana i unesrećena.

Jerosim Janković je bio na zalasku kada se 1981. uskomešalo Kosovo.

Samo da bude mirno vreme – šapuće gledajući unuka sa sinom u naručju.

Njegova ovozemaljska staza završila se 1982. godine, u 86-oj godini.

Da li je slutio šta će doneti naredne decenije i novi vek?


Na jednom zidu, u kući najstarije praunuke Jerosima Jankovića, stoji lepo uramljena Albanska spomenica, a neobična slova iščitava čukununuka Lenka. Uzmem je na krilo, kao nekada mene i moga brata naš deda, i ponavljam ovu pripovest koju sam prvi put čula u njenim godinama, pre šest decenija. I zapisujem, da se ne zaboravi.

Vladanka Lazić,

Unuka Jerosima Jankovića

Ako vam se sviđaju naše priče, LAJKUJTE Fejsbuk stranicu „Oseti Srbiju“ kako biste dobijali obaveštenja o našim novim tekstovima 🙂

Ćerka, unuka, praunuka i čukununuka Jerosima i Ivanke

Ćerka, unuka, praunuka i čukununuka Jerosima i Ivanke, foto: turizmoblog.blogspot.com

P.S. Ovaj zapis nastajao je početkom avgusta 2018, u godini kada se obeležava stota godišnjica završetka Prvog svetskog rata. Završavam u nedelju 12. avgusta, na dan kad je pre 122 godine rođen čestiti Solunac. U jednom veku rođen, u drugom ratovao, u trećem ga spominjemo. Njihova je slava neprolazna. Palim sveću u novoj crkvi u novobeogradskom bloku, koja je, gle čuda, posvećena svetom Dimitriju Solunskom. Ima li išta slučajno pod kapom nebeskom?

Članak preuzet sa Internet stranice Razotkrivanja.

Možda vam se svidi

Nema komentara